Учитељ

СРЕДСТВА ЈЕЗУИТСКОГ ВАСПИТАЊА 229

у

Почев с крађом писама, коју Навара лопушта под условом замисли: да у њима „нема ништа особито важно“ језуити су допустили крађу у разноврсним облицима. Син н. пр. не греши ако поткрада оца и укралене предмете даје сиротињи, ни слуга, ако поткрада по мало свога газду, нарочито ако се крађа тиче животних намирница „Није никакав смртни грех — вели Емануил Са — ако неко улови нечију тајну и објави је... Узети једну малу ствар крадом (ел сасћене) од свога мужа или оца, то није никаква крађа“ По Ескобару, дама може играти карте и при томе красти новац своме мужу. Лакроа и Бунзенбаум допуштају да они, који по нужди туђе добро краду, немају потребе вратити га, а Тамбурини с Молином допушта то и онима, који не краду редовно, већ само по неки пут. Тајне наставе не само што допуштају, већ заповедају језуиту да увек игмамљује (ех«отапепаши) што више новаца у удовица!) Крађа се простире и на саму светињу. Ауторитетни ђенерал Аквавива допушта красти тајне у исповести). На превари и крађи заснивају се и допуштају највећи друштвени преступи: денупцијација и убиство. ЛДенунцијација се сматра као неко дооро дело у језуита. Ескобар ставља деци у дужност да денунцирају своје рољитеље и најближу родбину ако ови одступеу јерес. „Није никакав тежак грех — вели он — ако син оца, или рођак најближе рођаке, или муж жену преда инквизицији, пошто такви родитељи нису родитељи, већ губитељи дечје душе и тела.“ — Тајне наставе не гледају денунцијацију као допуштено зло, већ као позитивну заповест, коју ваља само извршити. У том правцу оне овако заповедају језуиту да денунцира н, пр. своје сураднике на просвети. +„О 'највећом ревношћу ваља устајати противу оних, који хоће

7

7) Талиљти наставлени, 1 гл. 1. ») Ноепзргоесћ. Меј: Апзшт, 24 8.