Учитељ

284. О ПРВОЈ ПОМОЋИ

у дужност учитељима и школским лекарима да упознају ученике са свим тим при првом поводу који се укаже.

А поводи за то могу бити, на пример, ови:

Шре свега при разноликим Физичким веџбањима у школи може се наћи најподеснији повод да се поведе са ученицима разговор о последицама разних повреда, које се истина ретко, али опет дешавају и за време игре, гимнастичких веџбања, трчања и т.д. а зависе већином од неокретности или необазривости. Учитељ гимнастике или лекар, који надгледа децу, треба, колико се то може, да објасни деци, откуда у већини случајева проиетичу нека уганућа, падови, ране и како се све то може избећи. Обраћати пажњу на ту страну значи привикавати ученике да буду окретни у извођењу покрета. Неокретни покрети најпре доведу до разних елучајности. У: већини случајева ове случајности немају рђавих последица, ако се одмах на месту укаже помоћ. А ту помоћ је дужан указивати другу сваки учесник игре или физичкога веџбања. Време је скупо, јер свако задоцњење може учинити, да се погорша стра-. дање; због тога се од свакога старијега ученика тражи, да уме, и без мешања са стране, указати прву помоћ своме другу. Да би пак то умео, мора знати неколико начина, које је лако научити, мора се умети користити неколиким срествима, којих треба да има у свакој добро уређеној школи. Та су срества: кутија са разним предметима за превој, неки лекови и т. д.а тако исто и упутства, у којима се објашњује кратко а јасно, како треба указивати помоћ у овом или оном случају. Имајући на уму да радња може бити правилна само тако, ако се имају јасне представе о даном предмету, корисно је дати ученицима и нека теоријска знања. Да би се пак ова знања лакше схватила и упамтила, корисно је имати све чиме се могу боље објаснити. Радозналосг и заингересованост у ученика изазваће сваки учитељ, ако се умедне користити удобним моментом за своја објашњења и ако умедне дати разговору привлачан и занимљив облик.

„Деца се радо одају таким здравим забавама, као што су веслање, јахање, тоциљање. Свака од забава може бити и опасна, било би сасвим неразумно, кад би се, рад тога, забрањивале ове пријатне и корисне забаве. А многи баш учитељи то раде. Зар није боље „допустити деци ова задовољства, поступно их привикавајући тиме и упознавајући их са опасностима, којима се, ако буду неокретна или необаврива, могу изложити. У певик али се опасношћу још не значи застрашивати и убијати вољу за те забаве. Учитељи, који по-