Учитељ

МОЗАК И ДУША 385

нову схватању подриван темељ и са сасвим друге стране. Микроскоп је бацио светлост у заплетену структуру средишних органа. Читав ред неуморивих истраживача отпоче, полако напред продирући од кичмене мождине па до виших можданих делова, да уходи средишно разграњавање и завршивање живчаних кончића. И ако је тек полако за руком полазило, да се утврде специјални резултати, то се ипак задобила релативно јасна слика о општим структурним односима мозга, слика, која се баш никако није могла сложити са представом, да је мозак орган, чији су сви делови од једнаке вредности. Није се више могло сумњати, да се кончићи чулних живаца одвојено гранају дубоку у мождану масу, и да се свршују у ћеличним скуповима одељеним једни од других, из којих опет излазе одвојени свежњи кончића и разилазе се по разним местима мождане површине. Слично одвојено разграњавање показало се и код кончића разних живаца за покрете. С тога се више није могла одбацити представа, да се живац за вид свршује на сасвим другом месту мозга но живац за слух, да живци за мирис и за кус опет својим оделитим путо: вима иду, као год и живци за покрете и т. д. Како нам се сива кора мозга приказује као огромно нагомилавање ћелија, у које улазе са свих страна живчани кончићи, то је било сасвим вероватно схватање, да од ње потичу најбитније средишне Функције. Али како се могло веровати у подједнаку вредност појединих делова мождане коре, када су они очито са врло различитим деловима тела у односу Зар је било могућно веровати, да оно место, у ком се живац за вид свршује; има исти значај као и ма који други део, у ком су н. пр. заступљени мишићи за хотимичне покрете» И на тај се је начин дошло до свести, да покушај о локаловању интелигенције и воље у мозгу, садржи у себи исту психологијску немогућност, као и система Галова са ње-