Учитељ

ВАСПИТАЊЕ И НАСЛЕЂЕ ; 343

школа); а друга се придавала васпитању толика моћ, као да је лични карактер његово дело, чак су се и сваколики природни дарови сматрали као производ васпитања. Декарт, чијем генију нека је част, смео. је тврдити: „да је здрав разум по све подједнако подељен по свету и да сва разноликост умова долази отуда, што упућујемо наше мисли разним правцима“ Сензуалистичка школа, страхујући од свега што је урођено, још је преувеличавала ову доктрину. По Локеу „између сто људи има више од двадесет, који су услед добивене наставе постали добри или рђави, корисни или штетни по друштво; од васпитања зависи сва разлика коју опажамо међу њима.“ Хелвецијус, догонећи до крајности заступао је мишљење: „да се сви људи рађају једнаки и са једнаким подобностима, и да само васпитање гради разлике између њих“. Веома страсно развијаше он невероватни паралокс, да се људи не разликују ни оштрином чула, ни обимом памћења, ни јачином пажње; да сви људи имају у себи моћ да се уздигну до највиших идоја, по-. што разлика духовна зависи само од прилика. Ваља признати утицај у васпитању прави његов део, али исто тако треба захтевати да се- признају права урођености, јер је урођеност исто што и наслеђе. Извесне психичке особине постоје пре васпитања, које их кад што измењује, али их никад не ствара; и у томе противници наслеђа веома греше, што тумаче сиољашњим узроком, васпитањем, карактер који потиче из унутрашњег узрока. Њихова се полемика махом састоЈала у том, да поставе ову дилему, у њиховим очима довољну: или деца на личе на своје родитеље, и онда где је ту закон наслеђа» или пак деца личе у морал, Ном погледу на своје родитеље. и онда зашто тражити томе други узрок осем васпитања 2 Зар није по све наравно да сликир или музичар научи свога сина својој вештини 2 да лопов упућује своју децу у крађи да