Учитељ

326 МОЗАК И ДУША Тај је правац времена нашао свој историјски израз у ФилозоФији природе Францускога Филозофа „76карта.) У његовој се ФилозоФИЈИ спаја поузданост механичке природне науке у победу са тежњом Филозофа, да унесе склад у схватање света. Декарт је разјаснио све што је на небу и што Је на земљи. У излагање њеТових природно-Филозофских претпоставака не увлачи се ни најмања сумња, упркос гласовите сумње, која требаше да му утре пут ка сазнању. Али најзрелији је плод ове прве, и — признати се мора — у потпуности до данас једва достигнуте механичке ФилозоФије природе њезин наук о односу између мозга и душе). На њ је он полагао највећу вредност, пошто је у најтешњем складу са основама његове филозофије. Неколико се пута враћа он у својим делима на тај наук, и он га је управо и подстакао, да се и сам бави анатомијским студијама И како да оволики трул буде узалудг Картезијев је наук 0 односу између душе и тела, и ако у нешто промење- | ном облику, најдуже преживео свога засновача. Вештачка

1) Вепв Оезсагјев (латински Вепашз Сагјез из 1596—1650) сматра се као оснивач новије Филовофије, њиме је завршена, борба против схоластике, Филозофије средњега века. — Прве свакога ивлагања и тумачења по Декарту треба, сумњати у све. Да би наука могла поставити што трајно и необориво, то треба све што сматрамо као истинито оборити и поново поставити. Сва наша схватања треба напустити да бисмо поставили на њихова места боља, или и та иста, ако их равум овери. — Ја вумњам у све, да је свст такав, као што ми „се јавља, да има бога, да тело ван мене постоји, да су два и два четири, — али само једно није под питањем, и то да ја сам, који ту сумњу врши, постојим, Тако је Декарт дошао до свог чувеног става содно егдо зит (мислим, дакле н јесам) и прогласио га као прво и најгоузданије основно начело (принцип) за свако савнање, :

8 О узајамном односу између душе и тела (евести и мозга) постоје четири претпоставке, и то једна дуалистична и три монистичне. Дуализам тврди, да душа и тело дејствују једно на друго као равличита бића или супетанце (Декарт); материјализам доказује, да само тедо поетоји, а душа је само облик или продукат тела (Демокрит, Ла Метри, Холбах, Бихнер, Фогт, Молешот); спиритуализам тежи да докаже, да је тело само облик или продукат једног или више душевних бића (Хербарт, Лоце); монизам (хипотеза идентитета) привнаје као и дуализам разноликост дулевних и телесних појава и узима, да се душа и тело, свест и мовак развијају као равличити облици испољавања, једнога и истог бића (Спинова, Фех | нер, многи сувремени Филозофи и природњаци).