Учитељ

МОЗАК И ДУША ам.

зграда од претпоставака, у коју је унео астрономијске и Физичке тековине свога доба, припада историји. Али у схватањима, која још и данас наилазимо код образованих људи свих народа о односу између тела и душе, сусретамо се свугде са траговима Декартове Филозофије. Многима се чини, да је то готово по себи разумљива представа, да се душа, сама непросторно биће, налази у једној извесној тачци мозга, и да ту прима утицаје од тела и врши их на тело. Ну мало је њих о том свесно, да је ову представу, и ако је она раније наговештавана, управо тек овај славни Филозоф седамнаестог

века извео и највише учинио, да се распространи. ===

Онај тон догматске поузданости, који влада у Декартовој Филозофији природе, јавља нам сеи у његовим науцима о мозгу. Наравно да су то само површни обриси, што нам их он даје о структури и о Функцији овога органа. Али о садржини онога што тврди не јавља се у њега ни најмања недоумица. У касније се доба није могло увек са таком поузданошћу говорити. Није тако давно било, када су се излагања у Физиологији по овој ствари ограничавала готово на напомену, да људи и животиње, када изгубе свој мозак, отупе, и један је савесни анатом завршио своје брижљиво излагање о спољашњем облику мозга са признањем, да ми не знамо ништа о унутрашњој структури његовој. Данас је пак то сасвим друкчије. Удруженом трудбом микроскопског рашчлањивања, вивисекције и патологијског посматрања сабрано је много градиво, и чини се, као да ће се овде онде дати подвести под једноставан план. Разумљиво је, дакле, што и данас још понекад облада духовима, поузданост у победу, која је склоњена, да нас вара о мери у истини постигнутога и да преухитреним претпоставкама пређе преко нерешених загонетака. Уједно доноси и природа предмета собом, да Физиологија, које са појмовима ради, што их је позајмила од психологије или