Учитељ

МОЗАКЈИ ДУША, 51829

ном кретању хитају живчани духови од шупљина мозга

кроз живце за кретање ка мишићима. У лушиној су вла-

сти ови покрети и она управља њима: из утисака осе-

ћајних живаца ствара она своје представе, а својом вољом

опет дејствује она на покретне живце и мишиће. Али

по прилици може овај ток живчаних духова и без претходна знања душина скочити из једне врсте живаца у. другу и тако извести оне нехотичне и често несвесне

покрете које ми данас означујемо као рефлекторне. На

сличан начин се своде различите духовне делатности на извесне процесе мозга: из заосталих трагова покрета у кончићима мозга постају слике фантазије, из покрета. живаца што везују срце замозак душевни покрети, из

покрета осталих живаца у телу пожуде. Пошто ова пси-

хологија указује за свако унутрашње збивање на материјалне догађаје, који се ван луше изводе, то нам се. намеће питање, да није за цео овај механизам сама душа сасвим непотребна. Када су представници каснијег материјализма користећи се тиме ово схватање и на човека пренели, то су се не сасвим без права могли позвати на оца новијег спиритуализма, чије су Физиологијске представе усвојили.

Ну ипак је за време целога прошлога века владала. (

хипотеза Декартова. Шта више се и препирка Физиоло га обрће у главном око питања, која је то тачка што тако подесно лежи, да душа може у њој ступити у додир са живчаним духовима. Дуг регистар такових мишљења износи нам Албрехт Халер у својим „Елементима физиологије.“ О најобичнијем схватању, које је Картезијеву најближе било, расправљао јеи Кант, поводом једнога списа анатома Семеринга, још у вечеру свога · живота и то не сасвим без неке ироније. У своме малом саставу он радо пристаје на претпоставку и истражује, у чем би она могла имати право, али напослетку згодно упоређује овакове тежње са покушајима матема-

~