Учитељ

330 МОЗАК И ДУША

тичара, који би хтео имагинарну величину да претвори у реалну. Овај критички ФилозоФ, који је раздробио стару метафизику, мора да према овим утворама картезијанским није био у много другачијем положају но кад су га позвали, да да мишљење о Фантазмама СведенборгОВИМ. Али је она стара метафизика у представама, што су владале и у науци и ван науке, ипак преживела критичну Филозофију, и тако ни у нашем столећу није скинута са дневнога реда дискусије о седишту душе, и зачудо, управо она школска Филозоија, коју је Кант оборио, задоби прво утицај на Физиологијска схватања. Христијан Волф, оснивач ове школске филозофије, у својим се погледима о односу између тела и душе одрекао Лајбница и поново постао Картезијевац. Свет му није више хармонијска система душевних простих бића, ну је само душа таково биће, монада, и с тога у основи различита од просторне, до бескрајности дељиве телесне материје. Али док се Волф на овај начин својим метафизичким представама враћа Декарту, удаљује се од њега у својим психологијским претпоставкама. Психологија је Декартова, не обзирући се на Физиоло гијске помотње претпоставке што у ваздуху лебде, још одржала јединство и недељивост душе: представљање, чуствовање, захтевање су му догађаји у потпуном складу "једни са другим,а различити самопо својој спољашњој страни а не по свом унутрашњем бићу. Воле је, ревносни класииФикатор на свима пољима, који је само и сувише често замишљао, да је наука довршена, ако је своје појмове свела у у лепо сређену систему, поступио са унутрашњим искуством “ као са каквом покрајином, код које пре свега морамо знати њезину поделу на области, округе и срезове. Али Као што код површне географске наставе постаје ова подела главном ствари, тако се и ВолФова психологија готово сасвим изгубила у разликовању такозваних ду-

и