Учитељ

ЈЕДАН НАШ БИВШИ КОЛЕГА 388

маћином, брзо стигох и јавих се директору који бијаше дошао са среским ћЋатом, с којим ја нисам баш добро стајао.

— А зар се тако чува школа учитељу г Зар се ти

не надаш мени2 — ослови ме директор. -- Извинте, господине, ја вам се одавно надам и бан мало пре пустих ђаке -- одговорих учтиво.

— Ваша је дужност да се у ове дане не мичете од школе, али вама школа као да је девета брига; ви више волите да тумарате по селу.

— Извините, господине, али ја никаквих других послова осем школских немам. Међу тим, да сте и мене и ђаке код школе затекли, ипак би било доцкан да се испит почиње,

— Зар ћете ви мени да прописујете време у које ћу испит држати — дрекну директор и отпоче ме скоро грдити. |

— И ако сам и сам накратко насађен, ипак се у тај мах стрпех и само учтиво одбијах прекоре.

— У скоро појахаше коње он и ћата и одоше у оолижње село, где је, као што сам после чуо, ћата раније био наручио вечеру, код свога кума учитеља.

— У августу месецу те године будем премештен чак у трећи округ. Распродах оно мало своје тековине и упутих се на дужност. У путу ми се дете разболи и седми дан по доласку у место опредељења — умре. Јадни мој сине! — Старац заклима жалостиво главом, очи му се наводнише сузама а високо чело испуњено борама натушти се још више |

Мени бијаше веома неугодно гледати га овако ожалошћена, па се и нехотице дигох и отворих прозора струја чистога ваздуха помешаног са мирисом цвећа из моје мале баште, чисто ме освежи и разгали.

— Али рашта ви напустисте службу — упитах га,