Учитељ
398 ЗАБАВА И ПОУКА
— Оно иде, па игра, трчи, али се опет врати. Један пут кад стадоше да трче по воћњаку, па да скачу, да се ваљају, па све једно преко друго, а ја гледам, па се смеј, смеј....
— Где је после дрвеће отишло 2
— Отишло је онде где је и било.
-— Шта има у вашој градини 2
— Има цвеће: каравио, перуника, руже, босиљак, петров крстић, чубор, калопер.....
— Може ли то цвеће да трчи 2
— Нисам видео да трчи, но сам гледао један пут, ухватили се: ружа, босиљак, каравио и перуника за руке, па играју а сикира им свира, па трескају, трескају, ситно, ситно, ситно...., па им се све да... трвсу.
После овога настаде један општи смех. Час се сврши и ја све ђаке пустих кућама, по што је последњи час после подне.
При пуштању, пустих Аранђеловића првог, а осталима казах да га нико о томе не пита, нити му се смеје. Хтео сам сутра дан
_ под истим утиском да продужим с њим. За то време, џак, да про-
мислим о томе.
„Дуго сам о томе мислио, али нисам могао наћи такав узрок, који би могао да ми то објасни. Овако чудновато држање детета од 8 година, зачудило ме је и просто нв знађах шта да мислим. Све Ао овог часа дете је одговарало лепо. Сад на један пут као да му дође нека друга памет. Не нашав никакав узрок помислих, да га отац његов не буде подговорио да говори тек шта било из ината према мени, што је мислио, да сам му ја узрок, што му дете није уписано било у школу. Но сумњао сам да то може бити. Алиим да је истина, како да овако смисли и искаже, па ме чак и убеђује, као да је у истини гледао. Но ипак реших се да га окушам.
Са тако више мање растројеним мислима, почео сам сутра дан првог часа рад са 1 разредом. По што сам се уверио, да га нико није ништа о томе питао, нити му се смејао, почех.
— Је ли ти што, Аранђеловићу, казивао отац кад си пошао у школу 7
= Јесте ми казивао.
— Шта ти је казивао 2
— Џа казивао ми: да слушам тебе, да будем миран, да се не бијем са ђацима, више ми није ништа казивао.
____- То је све добро. Па хоћеш ли да ме слушаш 2 = Хоћу.
— Хајд кажи ми, може ли босиљак да трчи 2