Учитељ

ДВАДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИЦА 481

Оваку једну установу ми имамо данас пред собом.

Пре двадесет и пет година, када у Србији не беше више од 300— 400 школа, 400—-500 учитеља и учитељица и око 15.000—17000 ученика и ученица, беше се осетила јака потреба за већом спремом учитељском. Увидело се јасно, да без добрих учитеља нема ни добрих школа, а без ових опет напретка. Да би попунили ову празнину, надзорници основних школа или „Директори“ позивали су учитеље за време одмора школскога на практично обучавање у томе како ће они да уче децу. Али се убрзо увидело, да рад од месец дана никако не може да попуни сву празнину и накнади сву неспрему, са којом су онда примани људи у учитељску службу и долазили на ова поучавања.

За то су меродавни Фактори у брво дошли на идеју: да истинске и Корените поправке у основној тиколи не „тоже бити, докле се не спреме ваљани учитељи; а ово „тоже бити сато у нарочитољме заводу за то. ИМ за то је одмах почело да се ради на овоме.

5. Октобра 1870 изишао је закон о уређењу прве учитељске школе у Србији, иона је одмах идуће 1871 на данашњи дан отворена у Крагујевцу, старој и првој престоници нашој. И она је тамо била да објаве првога рата за ослобођење и уједињење, а за тим је пресељена у Београд. У Крагујевцу је отворио први управитељ њен пок Петар Карић и онда је била интернат. У Београду је отворио г Стеван Д. Поповић, и онда су ђаци, место потпунога издржања у заводу, почели добијати издржање у новцу, и курс учења попет је од три на четири године, па је доцније опет враћен на три.

Ба

Живот ове установе је био веома промељив и буран; и било је тренутака и криза, које су претиле да је униште. Али је она све опасности срећно пребродила