Учитељ

МОЗАК И ДУША 541

'стор тек једна представа, која се у појединој души јавља, У место што се такова умирења савести накнадно додају тим тумачењима, која су црпена сасвим из просторнога схватања, требало би имати увек у виду фФеноменалну природу простора и чувати се тога, душу, чија духовна делатност простор произвоци, и саму просторним бићем правити.

И Фактички, док се држимо становишта спољашњега искуства, које простор са свим, што у себи садржи, претпоставља као стварно дат, не можемо о месту душе већ с тога говорити, што нам се духовна делатност као такова не јавља нигдеу спољашњем искуству. У овоме нам увек могу бити дати само спољашњи догађаји покрета, које ми према приликама односимо на које духовно биће, али не постављамо никако, да су сњим. истоветни. И тако не може управо ни бити говора о каквом локаловању наших духовних делатности, но само о локоловању извесних Физиологијских догађаја, које видимо ла као Факти спољашњега искуства прате одређене опажаје унутрашњега искуства. Они пак Физиологијски догађаји, које у овом смислу находимо по правилу као пратиоце нашег духовног живота, нису нигде концентровани на одређену Месту, шта више они нису ни на мозак ограничени, но нам читаво тело, а нарочито спољашњи чулни органи и органи за кретање, излазе као неопходни носиоци духовнога развића.

Ну сасвим се мења стање ствари, када се ставимо на становиште унутрашњега искуства. Ту нам се показује, ла је наше целокупно схватање спољашњега света заједно са обликом, који га обухвата, простором, про“ извод наше властите свести, и психологија нам износи како су садржина и облик наших чулних опажаја сасвим зависни од унутрашњих догађаја. Из тога се извесно не може закључити, да је свет ван нас варљиви привид, који ван наших представа нема свога бића но