Учитељ

930 ; МОЗАК И ДУША

синтактичних погрешака. Сва се посматрања слажу у томе, да се на тај начин најпре заборављају именице, а међу овима пак прво се губе из памћења властита. имена и у опште оне речи, које сзначују конкретне предмете. Заборављање властитих имена јавља се, као. што је познато, и код здравих људи, а нарочито удубљој старости. А како су властита имена најконкретнија међу именицама, то је психологијски сасвим разумљива чињеница да се речи као столица, сто, кућа и сличне, лакше заборављају но такове као што су врлина, правда, живо, и др. Па и јаче одржавање глагола и речица се може под исто гледиште подвести. Јер и сам глагол, у колико већином радњу означује, која може од разних субјеката потицати и под разним условима се изводити, има општији Характер но именица. У овом смислу је сећи апстрактније но нож, светлити но светлост, ићи но пути т.д. И тако је дабогме екстреман случај, када о ком болеснику читамо, који иначе потпуно влада језиком, али је само принуђен, да све именице глаголом опише, те место ножице, говори чим се сече, место прозор, кроз шта се гледа, — ну тај екстремни случај има свој прости узор у уобичајеном заборављању властитих имена. Ове појаве, којима нам се чини, да смо преведени у она прастара времена, што их замишља наука о језику, у којима се језик састајао из самих глаголских корена, находе психологијско тумачење у том, што је слика једнога конкретнога предмета много јаснија и одређенија у нашој свести, но слика једне апстрактне радње. Због тога је код ових реч постала готово једини заступник појма, док се међутим лако повлачи у дно свести реч, што означује слику појединог предмета, која се у јасним обрисима находи пред нашим унутрашњим оком. Ми можемо заборавити име кога познаника, пошто по правилу мислимо на њега самога, а не на његово име. Али реч,