Учитељ

СТАРАЊЕ ДРУШТВА О НАРОДНОМ ОБРАЗОВАЊУ 565

Последњих пак година почеле су се све то више оснивати и народне библиотеке са читаоницама по свима готово важнијим мвстима, где има више интелигенпије да ову лепу установу подржи док сама не ојача толико да би св им (без помоћи њезине могла одржати. У Финској, на пример, не можете наћи ниједну своску парохију без библиотеке, а да и не говоримо о варошима, у којима је и иначе пуно друштава, којима је задатак радити на шарењу образованости у масу народну. )

Ми смо указали само неке облике, у којима се може изразити приватна и друштвена инцијатива, у послу ширења просвете у народ. Рада у овом правцу било је некада и у нас. То су, истина, били само почеци, али тек почеци, иза којих је могао доћи, као њихова неизбежна последица, плоднији и разновревији рад, да је у наше интелегенције било више истрајности и љубави према оваким задацима и — да је целокупно наше државно развиће упућено било правцем на којем га неби пратили непрестани потреси и трзавице. Што штетно утиче на развитак државних п0слова у опште, не може бити од користи ни пословима, у којима приватна и друштвена инцијатива воде и треба да воде прву реч. Чебња, коју нам у душу усељују, мимо нашу вољу, непрестани поремећаји у државном животу, удара своје обележје на све наше послове, и отуда они не могу имати полета, који би, у другим и повол нијим приликама, могли имати. Јер — ово никад не треба ометати с ума -- ми не патимо толико с тога, што у нашем друштву нема сила које требају па да се целокупан живот народни напретку крене, него због неке зле коби, која не да тим силама што у латентном стању таје, да на сав мах избију и унесу покрет у цео наш друштвени живот. Стеку ли се само једном повољне прилике, да ове силе пређу из свога латентнога у активна стања одма ће ге опазити живљи и плоднији рад на свима пољима друштвенога и државнога живота. Такве пак прилике не долазе саме собом; њих стварају људи. Вратили смо се, одакле смо и почели. имадне ли у нас људи, који умеју живети не само за себе, него и' на корист друштву, чији су чланови, ове ће прилике доћи саме собом, као неминовна последица њихова рада, управљена, на добро народно. А да у нас има таквих људи, у то не ћемо да сумњамо, јер бисмо иначе изгубили веру у опстанак свога народа. Од малога бива велико ; из си“ ушна семена, бачена на плодно земљиште, ничу кориени плодови ; незнатни по изгледу почеци доброга, рада воде крупнијим предузећима и корисним установама. Почнимо, дакле, са њима, па ће друго доћи само собом. Парочито би учитељи, као