Учитељ

х

СУТКАЧРИ “кров ЈЕ

И, верујте Богу, нико не рече да је брбљинв него га: то све слуша, слуша и оно што не разуме рад онога што разуме, а кад о њему што рекну, они с највећим поштовањем изговоре: |

— Научен човек!

— Море није само научен него преучен !...

Он је знао да тако о њему мисле. Право да кажем: хтео је да се тако о њему мисли. За то се није никад шалио. Или, ако се и нашалио то је било кад и кад с попом или кметом, ама и то некако врло уљудно: његова шала није изазивала смеја него само осмејак.

И, као што је на улици, такав беше и у кући господин. Имао је лепа намештаја. Оженио се варошком па му пуна кућа разних дрангулија и шара. Весели сељак и нехотице скида капу кад његов праг прекорачи.

__ = Молим те, госпоја, је ли ту господин 2

— Ту је, брате, чита нешто.

— Ја хтедох с њим нешто говорити.

— Па ходи — вели госпођа учитељка и отвара врата.

Господин учитељ седи за столом, пуши на некакву дебелу ћилибарску муштиклу и гледа у једну још дебљу књигу. Удубио се, бајаги, толико да и не чује да је неко ушао.

- Ђеко... утањи учитељка... Овај брат...

Он се бајаги тргне, насмеши се, устане па тако слатко, као да мед лије, рекне:

— А... ти си, Крсмане !..

— Ја, учо... Помаже Бог !

— Бог ти помогао !... Деде, седи!...

— Да те, бој се, нисам што узбунио 2... пита Кресман и погледа плашљиво ..

— Та нешто сам се зачитао.. Али ништа — ништа !... Не мари!... Зар не вреди прекинути читање кад