Учитељ

у

8 РУСОВЉЕВА ПЕДАГОГИКА

и елични појмови користи и штете не дају вредности, која. би се апсолутно допала. На човеку није ништа добро и зло, осим воље и рада, који из ње произлази. Није добро ни само једно хотење, једна вољна радња, сама за себе, него се морају поредити међу собом бар два вољна акта, који стоје у неком међусобном односу, и суд о том односу јавља се као допадање или недопадање, т. ј. као добро или зло. То је неоспорна естетично-етична чињеница, то је прво начело за оцењивање свега лепога, а нарочито онога, што је лепо у односима човечје воље. Појам доброга, не односи се, дакле, ни на осећаје и представе, ни на осећања и жеље, афекте и страсти; он се. не одноби ни на телесне потребе, па ни на духовне односе, који се тичу теоријскога сазнања; он се односи једино на хотење т. ј. на свесну тежњу, која се може постићи, или се бар мисли, да се може постићи. Ако је то утврђено, то је већ самим тим | не узимајући још на ум искуство —) одбијено Русовљево тврђење о првобитној доброти човековој; јер човек у почетку живота нема воље; мало дете не може ништа хтети, јер оно још не познаје смерове, не зна, првобитно ништа. 0 спољњим предметима, оно нема представа о просторним или временим редовима, те за то не може у њима да постави никакве задатке; у опште нема никаквих урођених представа, већ само физичке и психичке диспозиције за примање унутрашњих телесних утисака (н. пр. „глади и жеђи, бола и т. д) и утисака од спољњих предмета, из којих се образују представе у души. Тек се из сасвим одређених односа представа међу собом образује воља, које, дакле, још нема при рођењу, него се развија тек доцније. — Тиме је доказано, да човек од природе није добар. Русо, истина, употребљава реч „добро“ и у другом смислу, место „корисно, угодно, истинито“; али у науци морају се појмови добро означити.

Ако је истина, да је појам о доброме начело за одређење човечјега циља и васпитања, од чега и Русо полази,