Учитељ

РУСОВЉЕВА ПЕДАГОГИКА 9

и ако је утврђено, да човек од природе није добар, то онда није истина, да је срећан живот задатак човечји, као што то Русо тврди, наслањајући се на Монтења, који је препоручио за школу Епикура. „Живот није највеће добро,“ а срећан живот не мора бити и добар. Срећа се састоји у задовољству и у сагласности моћи са хотењем. То хотење не мора бити добро, јер и злочинац може да живи на свој начин срећно, т. ј. задовољно, и ако нема савести за оно што је добро; — али за добро се траже морално хотење и рад, а то се не налази увек у задовољном, мирном, слободном животу, никако пак у равнодушном, апатичном животу. — Идеал таквога природнога човека мора се, дакле, одбацити.

Али ни сам се Русо не држи доследно тога идеала; јер на другој страни он највише цени врлину. „Ништа нема лепшега од врлине“, каже он'). Овде му је, дакле, врлина највиши идеал. Али у чему се састоји врлина код Русоа Да није то увиђање природне потребе и послушност

према њој, — на што он свакога тренутка упућујег Не, она не може ни таква бити код њега; јер он вели на другом месту: ;Ако хоћеш да живиш срећно и мудро,

онда обрати своје срце само оној лепоти, која је непролазна. Твоја људска судбина нека ограничи твоје жеље; нека твоје дужности буду више од твојих наклоности; примени закон нужности на моралне предмете; научи се, да изгубшш оно, што ти се може отети; научи се, да се свега одречеш, ако то врлина захтева“). Из тога, дакле, видимо, да Русо сам себи противуречи, те од Физичке нужности одузима владавину и предаје ју моралној нужности. С овим се потпуно слажу и ове лепе речи његовога великога поштоваоца Шилера: „Природа не почиње с човеком боље, него с осталим својим делима: она ради за њега онде, где он још не може да ради сам као сло-

=) Орао, 2) „Емил“ стр. 425.