Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 73

У првој глави (168—173) писац класификује гомиле. Дели их на хетерогене (разнороднеј и хомогене (једнородне). У прву групу долазе или анонимне (без имена) гомиле, као што су н. пр. уличке, или неанонимне (н. пр. пороте, скупштине, преступничке или бирачке гомиле и др.. У другу пак групу — једнородне гомиле долазе разне секте, касте п сталежи. Овим последњима писац се у овом делу није бавио, већ само гомилама прве групе.

У другој глави |

писац говори о преступничким гомилама, у трећој (180—188) о пороти и поротницима, у четвртој (189—9200) о бирачким гомилама, и у петој (200—221) о скупштинама, парламентарним скуповима. Све ово вреди да прочита и проучи сваки образован човек. >

На послетку долази закључак дела (221—225). Да би се боље појмило шта је то гомила, писац у кратким потезима износи како расте и опада цивилизација.

У почетку видимо збрку људи разног порекла; то је гомила. Такви су.били они варварп, што су више векова упадали у римску царевину. На вишем је ступњу племе — друштвени склоп у коме

услед наслеђа, већ израђени заједнички карактери и осећања. После дугих усиљавања племе је стекло један идеал, појавио се народ, и сад се тек могла појавити и нова цивилизација. Кроз дуго време, доспев до врхунца моћи и савршенства, цивилизација престаје да расте, т. ј. почиње опадати. Овај час старости увек је обележен слабљењем идеала. Идући тим путем, племе на послетку губи душу своју и постаје оно што је у зачетку било, постаје гомила. „Прелажење из варварства у цивилизацију, следећи на томе путу једноме сану, по том опадање и изумирање, чим је сан тај изгубио своју снагу: то је времени круг живота једнога народа.“ (925). Тим речима писац завршује ово своје дело.

Изложив у кратко садржину овог духовитог списа, надамо се да смо заинтересовали читаоца да ову књигу прочита. Спис је овај, како напред рекосмо, један и сувише непотпун покушај колективне психологије, Или тачније, то је само један прилог оној грађи, на основу које ће тек моћи да се створи ова наука. Још немачки Философ Хербарт (1776—1841) у свом „Уџбенику психологије“ исказао је мисао, да ће психологија. бити једнострана наука све дотле, ДОК буде изучавала душу инокосног човека. Али тек пре 30 година покушавају немачки научари Штајнтал и Лазарус да оснују психологију народа (Уб Кегрзусћојогле), тврдећи да сваки народ има свој дух, свој карактер. Данас је већ доста списа, којима је предмет пбихични живот друштва, само што колективне психологије, као