Учитељ

ОИ И ИН или ЗАРА:

крили би добро болесника, угрејали собу, не би му давали свеже већ млаке воде за пиће и метули би испод постеље суд са кључалом водом, да би избило знојење и сазревање краста.

Ово се лечење не разликује у многоме од лечења које је још, на жалост, у обичају код нашег народа на селу; али које је по данашњим појмовима, који владају у науци не само штетно по болесника, већ и варварско.

Први зрачак наде, е да ће се једном стати на пут зарази богиња, био је у првој половини ХУШ века, када са истока допре Европу радосна вест, да је пронађен лек противу богиња. Још је одавна морало пасти у очи, да ко једанпут прележи богиње ретко се кад од њих по други пут поболи. Од саме болести добија болесник тај једини драгоцени дар (имунитет), који га штити од поновног разбољевања. Од туда се још у најстарија времена долазило на мисао, да када људи већ морају боловати од богиња, да се намерно изложе зарази лакших богиња, не би ли на тај начин олако прошли и заштитили се тако од јаче заразе. ;

И то се заиста и радило. „Куповале се богиње“ златном паром т. ј. огртале су се хаљиње богињавих или су се деца метала да спавају код лакших болесника или се чак гној са богињавих болесника скидао и златном паром утрљао у кожу. Ово су у нас радиле старије чисте жене (т. ј. које су изгубиле већ цвет — време) али не златном већ сребрном, дубровачком паром. Напослетку вршено је право наламљење људских богиња (вариолација, инокулација) и то иглом или ножем. Није посигурно познато кад је ово каламљење први пут у живот уведено, али је без сумње да је се за њ знало још пре Христова рођења у Хини и источној Индији, где су сами свештеници вршили каламљење са пуно религијозних обреда.

Каламљење су вршили брамини сваке године у пролеће од Фебруара до јуна када је најмање било болести. Материја за каламљење није се узимала од природних краста него од већ каламљених људи и то док су оспе још водњикаве и садржај у њима провидан. Само каламљење вршено је између палца и кажипрста. Док не наступи грозница каламљени се 2—83 пут дневно у ладној води купао и чувао од сунчаних зракова. Место у коме је извршено каламљење било је 4 недеље одвојено од свакога саобраћаја. Лекове нису давали каламљеним.

И на Кавказу се одавна знало за каламљење људских богиња, а нарочито су се лепе Ђурђијанке хотимице каламиле,, да би сачувале своју лепоту. Једна такова Ђурђијанка увела је каламљење људских богиња н у Цариграду у почетку прошлог столећа и обратила