Учитељ

СВЕСЊА 6. — БЕОГРАД 1897. ФЕБРУАР — ГОДИНА ХУ1.

УЗЕНЕЋ

ПЕДАГОШКО-КЊИЖЕВНИ ЛИСТ

НАДМЕТАЊЕ КАО ВАСПИТНИ ПРИНЦИП

На

Педагошки принципи исте су судбе као и политичке теорије: њих често осуде пре него што их саслушају. У управљању децом, као и у владању над људма, извесне мере, извесна средства и методи постају мили духовима, и у дугом низу година стварају традицију, којој се после с муком опире каква нова струја. Тада се иде у крајност с извесним принципима, и ова крајност изазива, супротну, те док се једна с ускликом прима, дотле се друга — у истом табору — с негодовањем одбацује. Принцип надметања даје леп пример те двојствености у погледима. Практично, грађанско васпитање уздиже га скоро на висину догме, док га извесни моралисти педагози сматрају као изазивача ниских тежња и творца лоших мотива. Међутим, апсолутно узето, надметање је штетно; напуштено са свим, чини васпитање тешким, заморним и удаљава га од непосредних циљева. Овим чланком покушаћемо да у кратко изнесемо добре и лоше стране надметања, На на уму циљ васпитања у данашњем друштву.

ж

Надметање, пре свега, лежи у природи људској. Оно управо и није друго, до психолошки израз онога што у

ПТ