Учитељ

О А 141

мери већ сам собом одређује психички развитак, као што је раније поменуто. Сваки осећај оставља за собом слику сећања, а свака слика сећања, па ако је и не бисмо могли више јасно и изолирано да репродукујемо, суделује при асоцијацији идеја и на тај начин може одређивати наше мишљење и наш рад. Још више него ли избор надражаја, важнији је избор једновремених надражаја, ако два надражаја утичу једновремено или непосредно једно за другим, то према томе постају једновремено два, осећаја, а одтога једновремено остају две слике сећања (представе). Психологија нас учи, да између такве две слике сећања, које су једновремено постале, постаје т. 3. асоцијативна веза. Ова је веза у толико ужа у колико је чешћа, оба та осећаја једновремено или непосредно једно за другим долазе. Такве су асоцијативне везе за стварање наших појмова, судова и радња, као што нас о томе у појединостима уверава учење о асоцијацији идеја, много меродавније, него ли поједине, изоловане слике сећања (представе. Према томе педагогу је задаћа, не само да бира надражаје за стварање осећаја, већ да их пре свега на целисходан начин поставља у времено јединство. Ово је постављање у толико важније, што асоцијативно свезане слике сећања (представе) преносе међу собом своје тонове осећања. Један прост пример објасниће нам овај педагошки избор и састав надражаја за стварање осећаја. Ако једноме детету покажем ружу и при том му кажем: ово су руже, то ће једновремено на њ утицати два надражаја и према томе ће да постану два осећаја: видни осећај руже и слушни осећај рећи „ружа“, коју сам му изговорио. Ове сећајне слике ступају у асоциативну везу: дете свезује реч „ружа“ с представом вида руже. Такво везивање зовемо јоши конкретним појмом. Но много ће зависити од тога, какве ћу руже детету показивати. Према томе, да ли ћу му само црвене или само беле руже, или од обадве врсте у извесном одношају показивати и конкретни се појам у дечијем