Учитељ

О ПРИВИКАВАЊУ ДЕЦЕ К ПОСЛУШНОСТИ 13

Нећу да подражавам оном Фарисеју што је рекао: „Господе, благодарим ти што ја нисам као остали људи“. Случајева непослушности сигурно налази сеи међу вашом децом. Ако је, нпр. ваш син написао ред пре него што се одазвао на ваш позив, онда је већ био непослушан. Или, ако ваша кћи приморава вас да поновите што сте казали — заповедили — пре него што је то извршила, онда је она, такође, била непослушна.

Да — одговарате ви — мале грешке дешавају се и с мојом децом. Ну то су ситнице на које не треба. обраћати пажњу.

Не говорите то. Случајеви непослушности, ма колико они ништавни били, ако се пропусте сасвим не приметно или олако, могу учестати и бити све већи. Ваша су деца још готово слаба да би вам се могла дуго противити. Њих можемо упоредити с војском која нема довољно снаге да се противи непријатељу, па се предаје при првом нападу. Друга пак, може издржати по 3—4 напада, па се тек онда предаје, и то опет не безусловно, него капитулира под више или мање угодним условима. На послетку, трећа је војска толико јака, да се не само не покорава, него остаје као победилац у боју, и нагони на бегство сваког ко нападне на њихову слободу и самосталност.

Ца зар из тога не излази јасно — ви кажете — да је непослушност нешто сасвим природно, што долази од тежње детиње да покаже своју вољу — нешто што је у

њега унесено самом природом 7 Са свим тако! Непослушност, сама по себи, ничега рђавога, никаквог зла у себи не садржи; ну како при васпитању, тако и у животу, ми без послушности не можемо, и с тога смо дужни навикавати децу на њ' ма како то било тешко.

Само се по себи разуме да ја, говорећи о потреби, послушности, не мислим на такву послушност, какву је тражио неки поручик од својих подчињених. „Кад ја кажем — говорио је поручик — да је могуће челом зид