Учитељ

332 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

Таквог је карактера била педагогика у Мисиру, Халдеји, Инђији, код Јевреја и Арабљана. Код свих тих народа религија је угушила науку, одводила је ум од посматрања, или је овоме лажни изглед давала; тако су н. пр. астрономију претворили у астрологију. Други је озбиљан недостатак тог васпитања био у томе, што ни најмање пажње није обраћано на телесни развитак — људе су спремали за будући живот, а не за овај на земљи. Једино су у старој | Персији вежбали младиће у гимнастици и бринули. се о њиховом моралном васпитању, т. ј. по Ксенофону учили их шта је право и поштено, али и то се доцније изметнуло у голу Формалност. Трагови сличног васпитања. сачували су се још код Монгола и Чинеза; чинеска педагогика развија само памћење, циљ јој је подражавање прошмости, ништећи све што се у народном духу као оригинално појави.

Утешни и светао изузетак у области старе педагогике чине стара Грчка и Рим. Они су се могли слободно развијати. Лозинка је Јелина била: шепз запа 1п согроге вапа (вдрава душа у здравом телуј, циљ им је био да човека хармовички, "свестрано развију, што је донело благотворне_ плодове за целокупно човештво. И данас се још дивимо старим Јелинима, кад погледамо на уметничке и научне творевине њиховог моћног и свестраног генија.

Рим није био тако даровит као Јелада, али би могао продужити њену школу, да сву снагу своју није утрошио на многобројна освајања, која су на послетку, учинила да

"се нагомила богаство и развију раскош и поквареност,

разрутила његов друштвени строј. Рим је усвојио од Јелина _ баш рђаву страну васпитања — риторику и софистику, који су после били оруђе схоластике у средњем веку. Васпитање средњевековно представља такође мрачну. слику. Идеал тадашњег човека био је аскет, пустињик, кога привремени живот на земљи само спрема за вечни. небесни живот. На тело су гледали као на трошан завој, _ који треба поништити, а не одржавати; према томе, разуме |