Учитељ

о СРПСКИМ НАРОДНИМ И пРОСВЕТНИМ И. ИДЕАЛИМА | 617

па = па

_ дина, у другу врсту научници-Философи, а у трећу врсту уметници и васпитачи.

Васпитач гледа у појединим васпитаницима будуће савршене људе и ваљане грађане, а у читавој младој генерацији види доцнији зрели нараштај, који ће остварити наше идеале о државном животу, о народном уједињењу, о културном напретку. На то рачуна и држава, кад подиже школе ради општега и стручнога образовања омладине. — Сваки наставник мора да предвиди, какав ће ресултат донети његов рад у школи бар за неколико година. Интелигентнији наставници рачунају и на то, од каквих ће последица, бити њихов васпитни утицај и у доцнијем животу њихових ученика, кад сврше школе. А државници и законодавци, друштвени реформатори и педагогичари мисле на далеку будућност, те својим уредбама и реформама, обухватају развитак многих млађих генерација, ослањајући се при том на раније културне тековине, и рачунајући на непрекидно напредовање народа у идеалном правцу.

Родитељи желе обично, да им деца буду здрава и дуговечна, да стеку велико имање, и да заузму висок положај у друштву. Свештеници траже, да се млади људи васпитавају тако, да буду побожни и одани својој цркви. Педагози полажу највећу важност на моралан характер и на просвећен разум. Политичари захтевају оданост према своме народу и пожртвовање за своју отаџбину. Техничари и економи цене највише радну снагу, а естетичари лепоту у природи и у људском животу.

Према томе се разликују и васпитне идеје и педагошки, идеали. Може се рећи, да сваки век, па и свака генерација у једном народу, има своје идеале, према којима се удешава · образовање омладине. У старом и средњем веку владале су религијске п естетичне идеје; у новом веку дошле су к томе моралне и хумане идеје; а у најновије време траже се највише образовање интелекта и развијање фивичке снаге. Све то заједно, с природном равнотежом ФИ-