Учитељ

920 КЊИЖЕВНОСТ

и одвратне Боже мој! И то се износи деци на углед, да би јој се развила племенита и узвишена осећања. Тај јој се пример износи ла им облагороди срце. Какво поимање своје дужности у Гг. писца. Данас се свуда деци изнове примери како смо дужни старце и старост поштовати јер су они мудри и паметни, а какав ће појам добити деца о овоме жалосном старцу који је требао поступати по оној Христовој изреци: «Воли и непријатеље своје,» па дајеми Здравка избавио, и тек онда да г. писац изнесе кајање Здравково, пи лепе савете старчеве из којих би се пуно лепих поука извело. А овако противно најпосле и најобичнијим појмовима писању ствари за децу, писац нам без икаквог даљег коментарисања износи овако ружну и одвратну слику. И то пише учитељ, па још и дечји писац. жалосно ! - Мислили смо да ће Џ-ги одељак «Дете и човек» бити бар што бољи од првога, али овде су тако исто неко бургије да те Бог сачува. Ту су ваздан неки одељци и одељичићи. чак и од 2——3 врете —— што: такве ствари да не само што су и сувише познате деци у школи, него и оној која ће доћи у школу. А има их и тако накарадних, да се само чудом чудимо да је и овако што могао и смео писац штампати, не водећи ни мало рачуна о себи као учитељу и као дечјем писцу 5

Богом му просто што је узимао неке ствари из Читанке за П р. где је то лепше и боље израђено, али што је унакарадио неке ствари е то му не можемо а да не замеримо као у песмици под а) «Моје ноге» где вели :

«Ноге имам, увек право стојим> = а зар се баш мора увек право стајати г А .песмицу У којој се пева деци на сиси веле прсти и у којој веле прсти: Хајде хајде и т. д. ни по што није јој овде било места. А песмица: «Моје руке» — тако је лепа (ас) да не можемо а да је овде не испишемо само чујте: А

«Две су руке, пет прста на њима, Лева — десна, с латком и длановима. Јеву мале, ал ће вредне бити:

Ја ћу с њима хлеба зарадити.

Нека се сакрије Змајова и сви дечји песници, код оваке лепоте песме којом се тако лепо развијају код деце естетичка, осећања.

У чланку: «Пажљиви Пера» износи нам писац Перу пажљивог али

тако непретно да се морамо смејати. Ево како он то говори: = «Што једнако гледаш преда-се% — упита га Јова, који је с њим ишао. У који

мах то рече, саплеге се о један камен, паде и лупи челом о други камен. За, тили час искочи му на челу грана чворуга.»

—- Ето, зашто доле гледам одговори му Пера. Пера је, дакле, био пажљив.» · -

И разуме се деца ће то овако разумети. Да неко буде пажљив треба увек да гледа доле, и тако ћемо сви морати гледати у земљу да бисмо изгледали пажљиви, јер чим не бисмото учинили, сместа би ударили челом о земљу и грдну чворугу добили бисмо на челу. Какво накарадно извођење !

Какве ће опет чудновате појмове депа, добити о слуху кад нам писац вели овако: «Сазнајем глас од ствари и од животиња и Од људи. Зато чујем (!) Ми чујемо ушима. То се каже имамо слух. Ко нема слуха, тај је глув.» — Да не ће деца мала за коју је и писата ова књига, моћи знати шта је писац хтео да каже јасно је, а ми велимо дз се овако накарадно