Учитељ

КЊИЖЕВНОСТ ПО

не сме писати за децу. Што се год пише за децу мора бити не само у заним. и лепим изразима, него да је тачно и истинито.

Говорећи о мирисању и кушању вели: «Носом миришемо.»

Имамо мирис. Зар је ово јасно за децу% Зар неће деца доиста помислити да имају уза се- неки мирис. Или даље. «Сазнајем то јер окушам (пробам) то језиком и непцима. Имам укус. — Ето тако све даље и даље носи вода чунић пишчеве накарадње.

Слично чланку једном у Зорици писац нам износи једну паметну девојчицу која је своју памет показала тиме што је осећала по мирису запаљене крпе па зовнула суседа те их погасио. Чудна ми је та памет. Ми смо се и ономе чланчићу у Зорици невешто написаном смејали, а овде можемо само слећи раменима и рећи; Опрости му Боже јер не зна шта ради.

У чланку «Пипам. Осећам>» — вели писац: «Знам кад додирујем чашу и ако је не гледам. Затворим очи па опет знам. Знам где је столица а где је кревет, — и т. д. па на крају: Имам прете за пицање. Е! а зар су нам прсти само за пипање; — А одкуда можемо знати да је домета чаша и ако је не гледамо; — писац нам хоће да каже да ћемо то пипањем знати. А зар се то баш само пипањем сазнаје, Или оно још лешне: «Затворим очи па опет знам.» — А шта треба овде присебности на се не насмејати, јер нас ово — потсећа на «Лудог Кузмана»“ покој. Чика Љубе:

„Корачам, корачам, кораке не бројим Шта је коме стало за ногама мојимс и т.д.

Али ми овако никад нећемо стићи крају јер би нам приказ изнео много више но што можемо заузети места у овоме листу, него ћемо узети понајглавније погрешке, ма да и ове што остављамо такве су природе да

би и о њима требало писати — али не можемо из разлога мало пре наведеног. и У чланку «Мислим и говорим, —- човек сам, — у кратким рече-

ницама износи нам писац као бајаги неку поступност којом би рад довести до тога да она мисле, џа је и ту био невеште руке као п обично, јер ево како он изводи: «Кал је Радоје из школе кући дошао, сећао се рачуна који му је учитељ показивао. Чуо га је, али није све запамтио, Није говорио ни наглас ни шапатом. Уста су му била мирна. Он је мислио. Што је више мислио, све се више сећао и т. д. па даље: Што смислим могу да урадим. Зато сам дете. Зар баш зато; — У чланку: Изгорело дете — износи нам како је Ружица кћи неког великог чин. из Београда била добро дете, и како је ишла путем, а сретне је несташни Перо, па запали жижицу и баци на Ружицу, запали јој хаљине које јој изгору и нанесу тешке повреде од којих умре. Па шта је постигло тога несташног Перу питаћете ви; Ево шта, Пера се зарекао да више неће никад палити жижице. И писац додаје како ће га савест мучити довека.. Зар упропастити невин живот па се само зарећи; — Камо овде извођења да је тај несташни Пера примерно кажњен. И зар се то детт зове само несташно кад оно такав живот уништава. Та то је ужасно покварено дериште, и оно се само зариче. Блажени. ништи духом. У осталом овај је блучај истинит и десио се у Београду, али није му онакав завршетак нити треба да буде онакав. Баш је овде згодно могао писац истаћи ту ружну навику паљења жижица што многа деца раде, па да им изневши зле и

УЧИТЕЉ = 62