Учитељ

330 |__БАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

на племство. Познати проповедник Бертолд из Регенсбурга у својим проповедима често показује прстом на излишности, које је створило подражавање грађана племићима. Грађанске су кћери одлазиле у манастирске школе, што је вукло за собом несразмерну штету у породици. Кући су се враћале и не познавајући живот, који их чека. Отуда чести опомене, па и сатире сувременика на жене средње класе, на њину страст за раскоши и таштином, коју су донеле из школе од другарица из великих кућа и на њихову мржњу и неокретност у кућним пословима. На крају ХПЕ века већ ничу грађанске јавне школе, подесне према захтевима и потребама "грађана. Прва је таква школа, како нам се чини, основана била у Мајнцу 1290 године, а отвориле су је две сестре Хајзенхајм, које су купиле на тај циљ читаву кућу и назвале је сила рпцеПагтшп. Ну од друге половине ХП! века интерес за науком у дворовима херцога и краљева и у племству почиње приметно слабити и полако га замењује оно, што ГотФрид Штрасбуршки зове „тогајнан«. Знање латинског језика и писменост, истина, стоје још на цени, али развиће дворског живота, установа ритерства, трубадура, минесенгера и сопгв 4 атошт-а (школа љубави) изазивају потребу спољашње углађености, често на уштрб унутрашњег савршенства. Ницање светске књижевности, при том и на матерњем језику, за тим лирика и ритерски романи спуштају мисли жена са апстрактнога к стварноме. Стварају се нови идеали, но идеали остварљиви са чулном садржином. Аскетизам и презирање тела уступају место животној радљивости. Маште о небесноме уженику“ замењују се сластима идеалне, али у свему земаљске љубави. Први су пример дале Француске жене, с тога што је и ритерство производ романске расе. Да би се угледале на њих и на јунакиње Француских витешких романа, почеле су и германске девојке и жене учити Француски језик, који се је доста брзо распростр'о по германским земљама. Латински језик и Св. Писмо мећу се у последње часове, чак . и писменост опада, ну за то у круг женског васишмтања улазе: игре, песме, свирка и разне друштвене забаве. Француска романтика и лирика минесенгера сликала је жену као венац стварања и према томе, као што је дева Марија, царица небеска, и жена је требала бити: владарка на земљи, украс њезин и средиште друштвенога живота. На, тај је начин, сјединивши идеал са. стварношћу, жена била у стању уносити добар укус и облагорођавати друштво. С тога је Њој много обавезна литература минесенгерска и мајстеренгерска. за своја најбоља. дела. Ну у овој епохи високе идеализације субјективне љубави појављује се и један необичан ну карактеран појав особитог женског