Учитељ

ЖЕНСКО ОБРАЗОВАЊЕ ДО КОМЕНСКОГА 33!

типа, а то су — добровољне мученице у Христово име (Христа ради). Такве светле, пуне живе и љубављу богате вере, личности као нпр. Јелисавета Тириншка, морале су, без сумње, снажно утицати на културно развиће средњега века, потпуно бацајући у сенку учаснице сопга 4' атош:-а. Дубока религиозност и човечност тих трудбеница још су више облагорођавале нарави, но ритерско служење дамама с тога, што ве ово последње није кретало даље од закона ритерских, а религиозне сањарије су повукле за собом практичан резултат: — оне су крчиле пута Лутерову учењу, и на тај су начин жсиво помогле пробуђењу потлачене слободе савести. Ну овај вобични покрет духа и ума у продужењу идућа три века почиње малаксавати. Наступа општа реакција: ритерство се израђа у разбојништво, католичко свештенство пада све више и више у таму празноверја, незнања и разврата, људи грцају у канџама азардних игара, пијанства, бесцељнога јунаштва и пустоловства, а женскиње разврађено и лакомислено јури у сумњиве хетере и лажљиве даме. Врло се мало женских имена блиста на мрачноме небу ХМ и ХУ века и сфера њихова умна рада прелази све више у апстракцију, готово у Фантастичност. Такове су: св. Бригита, Мајет зетарћаса и њен слис Опиз типа (Светско бреме), Колета де Корби, реформаторка Францишканског реда, Маргарита од Флјенце, Катарина из Паланције и друге, ну све оне мало имају значаја за развиће женскога образовања с тога, што не могући задовољити захтеве садашњости полагаху све своје наде на магловиту будућност.

Друга је половина средњега века, како изгледа, тамна пега на културној историји Европе. Ну то само тако изгледа. Појаве живота у великим историским епохама живе и кроз даље векове па и онда, кад дух, који их је створио и оживео, умире. Само оне, како се на све могуће начине угушују, прикривају своју унутрашњост спољним сјајем и типови се изврћу у карикатуру. Треба читати Магтепвећ Сев. Бранта или Маггепђезећубгипе Томе Мурнера, те да се појми у шта су се изродили идеали средњега века. Али под бременом греха п мрака у скромним кућама грађана и занатлија породише се нове душевне силе, које су обновиле опало и преживело друштво средњега века. Усред разурног живота у ХУ веку истичу се нови елементи за нову историску еру. Из Италије синуше на север зраци препорођаја. Данте, Бокачијо, Петрарка и с њима цела плејада научара и песника ускршавају велике духове Јеладе и Рима, оживљују их у својим бесмртним творевинама и спајају нераскидном споном многобоштво са хришћанством, и реални живот света са илузијама о загробноме блаженству. Овакав