Учитељ

332. РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

плод разумне човечности, прихваћен немачким хуманистима, јавља, се као увод у реформацију. Најзад и Гутенберг поклања људству штампарију и црно мастило слова равнесе просвету кроз све кутиће западнога света. Испред напора хуманизма, испред целога реда открића и добитака у области природних наука и средње-вековни поглед на свет губи свој значај. |

Наравно да се је нови покрет коснуо силно и женскиња. У Италији колевци препорођаја (ренесанса) нису биле изумрле још традиције из бољих времена Рима. Италијанска жена, даровита и паметна; ишла је полако руку под руку с човеком у погледу умног напредовања. Било би дуго, ређати имена оних жена, које су се користиле лекцијама учених људи својега времена, а по том и саме се надметале на пољу науке и литературе. Да поменемо Катарину из Сијене, ту светлу слику помирљивости у тамним данима италијанских распри и међусобица, Доту д' Акорсо професорку права на универзитету у Болоњи; Изоту Ногаролу п њене сестре, које су се дописивале с првим учењацима свога доба, па женска имена — Гонцало, Роверо, Медичи, Колона, Есте. Ну све то беху поједина лица, знатна и богата, која су имала могућности окружити себе ученим и одабраним људима и користити се њиховим саветима. Школе пак још не озарене новом светлошћу, трунуле су под теретом мртве сколастике. Хуманисти се, до душе, старају, подићи школу на новим основима, као нпр. Виторино од Фелтре, али оне ипак остају за женскиње. затворене, и само у ретким случајима праве изузетак, као што су то учиниле Цецилија и Маргарита Гонцаго, ступивши у замену Саза С1о"сова. Благодарећи тој околности, узвишена васпитна вештина остаде као предмет мајчина труда и старања, и (5 често бољи педагови и посвећују своје производе. Таква је, женскињу посвећена, расправа о васпитању од кардинала Ђованија Доминичија, (Спохапит Ропитећђ) „Правило о васпштању у породици“ (Вегоја де! сохегло 4 сига (апшаге). Писац тог дела Доминичи, син обичног трговца,

васпитан својом матером Паулом у ду ху католичке цркве, истиче

се као умерени хуманист и разуман католик, и његов је спис, посвећен Бартоломеји дељи Алберти, знатној Флорентинки и матери четворо деце, проникнут стварном љубављу к истини и човечности. При излагању својих погледа отац Доминичи не прави разлике у васпитању двају полова, у чему се с њиме слажу и талијански пе-_ дагози : Морели, Верђерио, Гварино и нарочито Ивониџ, који снажно брани потребу образовања за матере.

Међу Италијом и Германијом у течају целога средњегал века није се прекраћивала извесна узајамност у погледу на интересе