Учитељ

Школско КРЕТАЊЕ У СВЕТУ и А 528

Превод још може и бити без погрешака, али ппак он није у стању усмено обавестити се од каквог лондонског или берлинског полицајца о улици или каквој кући или таком чему, што му на сваком кораку може затребати. И што је најважније, кривци за ово нису наставници; нису чак ни ученици. Па до кога јег — До малог броја часова, којп имају у нас живи језици: 15/, сахат на недељу! Осем тога и методе су рђаве, те и резултат мора по природи ствари бити бедан!...

Географија, Физика, Хемија, Јестаственица, на кратко Прпродне Науке, у нашим ваставним плановима су врло маћијски заступљене. А ипак су оне важније него све литерарно знање. При том оне се учи из књига п сасвим апстрактно“) —

У даљем току свога чланка Боније говори о важности ручног рада. Он тражи, да сви ученици бар један занат темељно изуче, што би их из рана научило, да никакав облик људске радљивости за човека није низак; поред тога то би било, као што је већ познато, вежбање за руку. Даље Боније наставља: „вишим заводима се пребацује, да они не спремају непосредно за живот, да какав позив може бити наш млад матурант спреман Одговор је, у осталом, већ познат и стар: наше гимназије нису заводи за какве позиве, оне дају опште образовање, које се одавно цени под именом „хуманог“, и то образовање има само доцније да се допуни, усаврши. Ми стварамо дакле човека као таквог, а стручњака, занатлију и т.д. не, јер је то посао других! — Само се при овоме може човек питати, да ли је то довољно толико, за тшта се употребе читавих 18 година младићеког живота (управо 10—11 кад не рачунамо рано детињство) и да ли се од осамнајестогодишњег младића не би могло н шта више, шта друго, тражити! Свакако не изгледа баш много. оправдано, пустити младог човека до 18 године, а не дати му могућности да прибере ни прва знања за практичан живот. дар се виша настава не би могла мало више обрнути потребама дневног живота, а опет да се при том не спусти у „низину“ утилитаризма» образовање карактера, облагорођавање духа и "развиће духовних сила важе, наравно, као крајњи циљ наше наставе. Али зар се ове особине могу једино и само стећи помоћу оних знанствених грана, које се не дотичу захтева практичног живота, и које су с тога без вреднсети у борби за живот.“ И по томе писац тражи, да се управни кругови проникну овом идејом, да не остану само на том, да померају часове овог пли оног предмета у овај или онај разред, ит.д.

По другој једној серији чланака овога писца вредно је пажње данашње ривалство између државних и приватних завода у Француској. У сенату је пре кратког времена изабрата једна комисија од пет чланова са задатком, да испита: у колико виша, гимназијска настава доприноси доброти подмлатка, који се упућује у више школе,

#) Писац овде у претераној ревности за што бољим напретком очевидно претерује. Ми смо и сами имали прилике проматрати н. пр. у Паризу оад на овим предметима у средњој школи и не можемо се сложити с писцем,