Учитељ

РОА | | ЗАБАВА И ПОУКА

— Видим! рече она, истрже руку из његове и побеже. Кад је далеко одмакла окрете се. Ива је стајао на истом месту.

— И ја тебе волим Иво! рече она, па као срна одскакута и сакри се.

Од тога дана Ива је био сретан пресретан. Намислио је био да је у попе тражи, али је чекао само згодан тренутак, па да му то помене.

Кад ју је јутросу цркви опазио, његово срце заигра од радости. Цео онај свет, цела црква, попа, све,

све је добило неки други, неки лепши изглед. Попа у одеж-

дама изгледао му је као неки светитељ... Груди му беху препуне миља. Он осећаше Бога у срцу своме!...

Служба је текла својим редом. Ива је за певницом певао као никад до тада.

Стари попа, који је знао да Ива и иначе лепо пева,

чисто неверује својим ушима, да је тај лепи и умилни глас, глас учитеља Иве. Подигао мало завесу од двери,

па гледа за певницу. Ива се занео. Грло му изводи оне

Божанске звуке, које он у срцу осећа, и које је рад да целом свету изнесе. Срце његово Ђота је славило.

Кад се служба сврши, попа га пред црквом пред целим светом, пољуби у чело.

— Тако сине, живео ми! 'Гако се Бог слави и велича.

Ива је био ван себе од радости.

— Сад је време, помисли он у себи.

Народ се после цркве разби у гомилице и свака се

упути својој страни. Старији људи, остадоше е попом и учитељем у „Народној кући“, која је била у црквеној порти, да ту по коју прозборе и попију који гутљај препеченице.... Ива је једва чекао да остане насамо са попом. Беше

се тврдо решио, сад или никад. Кад дочека и тај тренутак и остадоше сами, а њега

целим телом подиђе нека језа. Али се онокуражи. Устаде

и приђе попи. — Попо, рече он, а глас му је дрхтао.

а

ак ист.