Учитељ

РУЧНИ РАД И ПОЉСКА ПРИВРЕДА У ОСНОВНВЈ ШКОЛИ 589

нили изложене мисли, нека погледи неколико њих буду нам у помоћи! Оставимо на страну Платона који каже да не треба у школи учити занат, јер се не зна шта ће ко бити у животу; немојмо давати никаква значаја Аристотелу који вели да је „недостојно племените душе питати о користи онога што се учи у животу“, јер и сам амерички ФилосоФ кога напред поменусмо вели, да и само философско начело вреди само онда, кад се може употребити као вођ практичним циљевима живота. Не зовимо ни једнога одтиху помоћ, но се зауставимо код познатог теоричара и практичног педагога Дитеса. Он је одсудан противник Ручног рада у оном смислу, како га вледбеници тога предмета ематрају. Па, и ако он то претреса, само с уског, педагошког гледишта, и сами ти разлози његови довољни су: 1. не зна се ко ће какав начин живота изабрати; 2. немогуће је задовољити потребе свију и разнолике позиве; 3. наставник не може све и како ваља предавати без зазора; 4. народна школа не би могла извршити свој главни задатак како ваља; 5. за сироту и нерадну децу друштво би требало да подиже нарочите заводе...“) Ово су у главноме назори Дитесови, који је ипак сматрао за нужно написати засебан чланак „упућивање к раду“ (етр. 204.—208. „Теорије“) а с којим се ми слажемо. Али, то се упућивање разуме само у своме најобичнијем значењу, какво оно и у породици има и треба да има, а нема никакве везе са оним упућивањем, какво неразвијеном и невештом школском покољењу желе приврженици Ручног рада. А све претеране користи од овога предмета само могу у ображењу постојати. На првом месту ту је жељено. „подизање индустрије“. Даље долази развијање тела (а разуме се да то бива једнострано), — јер ради, развијање разума, јер смишља и измишља, развијање осећања, јер се вежба у ономе што је лепо и добро и т. д.

# В. „Теорија педагогије“ (етр. 113.) и „Методика“ (етр. 95 –-96.) од Фр. Дитеса. превод М. Ц. Шапчанина.