Учитељ

ПОИХОЛОШКО РАЗВИЋЕ ПОЈМА „ЈА“ 809

тињих руку и самога проматрања тога кретања. Наскоро после тога дете, тако рећи, изналази своје ноге; то бива у времену кад дете почиње усправно да седи или када лежи на леђима, те подижући своје ножице може да их посматра и рукама да их дохвати, Она особито велика заинтересованост, којом дете посматра своје удове и њихна кретања, може се у главноме тиме објаснити, што овде има око чиме да се забавља, имају са чиме уста, језик или рука долазе у додир или отпор; та је заинтересованост отуда дакле што су при томе посматрању увек и активни покрети. У том је случају дете објекат који припада субјекту. У овим приликама дете прави исто искуство, као год и псето које се окреће око себе хитајући да ухвати свој реп. А што дете чак п на крају друге године, нуди комадић хлеба или колача својој ножици, то је с тога што оно сматра своју ногу још непрестано као самостално, независно створење. Узајамни додири појединих удова и отпор једнога на супрот покретима другога, поступно расветљују све више и више представу у детету о његовом сопственом телу, као телу, које је посве сродно осталим деловима, али је у исти мах и различито од њих.

Та представа поступно постаје све одређенија и најјаснија, бива онда, када дете само себи проузрокује бол или непријатност, јер тада оно делове свога тела потпуно сматра као нарочите објекте (т. ј. самосталне).

Овде је могућан још један корак даље савршенству ; наравно, тај се корак чини тек у доцнијем узрасту, и не чине га људи подједнако и у исто време. Представа о своме сопственоме организму, своје тело, које се већ дотле одвојило и оделило од појма „не ја“ показује ове особене знаке: може чулима да се опази и способно да даје отпора. Овим се тело ставља у супротност према осећајима, пријатности и непријатности, а уједно се ставља и у супротност према унутрашњој струји успомена или представа. Помоћу чулне делатности ми, по свој прилици, у стању смо опазити оно, при чему осећамо пријатност или непријатност; али сам осећај не можемо опазити никако. Оно, чега се ми сећамо и опомињемо, шта ми себи представљамо, све то може да буде предмет спољних опажања, али ниу ком случају не може да буде сама успомена или представа, Та супротност је у толикој мери од пресудна значаја, да представа о телу, о организму може да пређе ка објективном полу, ка „не ја“ и — тада само постаје представа о своме „јал“ као о субјекту мишљења, осећања и хотења.

1