Учитељ

ДЕЧЈА ЛЕКТИРА 185

отац који ослепљује сина, онамо син који мал те не убија оца, или брат који збацује брата. Све се јавља као у далекој позаднини, скривено мраком што га време баца преко догађаја, безлично и беживотно. Све те слике море памћење, једва додирују уображење, а остају без јачег утицаја на осећање дечје. Како је међутим у појезији све другојаче! Колосалне фигуре Краљевића Марка, Страхинића бана, Обилића, Реље и др. јунака излазе пред духовне очи читаочеве у свем сјају њихову. Њих ништа не засењује: оно хиљаду сватова, тридесет друга, дванаест војвода и т.п. само су неопходна допуна слави првака; они допуштају поређење, које још јаче уздиже главне јунаке. У историји мотивација догађаја захтева много напрезања, а сазнање узрочне везе међу њима изискује јаку моћ размишљања и веће знање социолошко. Без те узрочности догађаји изгледају разбацани, неоправдави, готово да речем бесмислени. У појезији догађаји су јасни и одређени, мотиви оправдани, радње разумљиве. Напади Душанови и Милутинови на грчко царство, ратовање Твртково с далматинским градовима, сукоб Урошев с Дубровником, да и не помињем честе унутрашње борбе, све то захтева нарочито тумачење, да би било разјашњено. Није тако у епској нар. појезији. Сукоб Марков с Алил-атом, "Ђемом Брђанипом или Мином од Костура; двобој Дојчинов е Усом арапином; Страхињин напад на силног Влах Алију ит. п. све су то догађаји, чији су мотиви савршено јасни и одговарају осећању дечјем. Памћење дечје зауставља се на овим маркантним тачкама, а уображење допуњује местимичне празнине и даје костуру мишиће и нерве. Сваки корак народних јунака прати жива симпатија дечјих срдаца. Њихове победе деци су понос; трпљења ових јунака изазивају у њима тужно расположење. Сузе и смех наизменце се прате, а у осећању увек остаје више радости; јер се верује у победу српску. Природно осећање љубави према народу добива снажне потпоре у сазнању некадашње славе српске; успомене челиче