Учитељ

1“6 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

снагу и витешка прошлост снажи наду на срећну будућност. Је ли то доброг Хуманисте педагози устају против лектире која развија антисоцијална осећања. Спенсер то увршћује у предрасуде; Русо би обележио као неизбежну последицу опадања у моралу, а 'олетој у име виших моралних идеја војује против националне борбе. Свака част Философима и моралистима! Али кад један народ, нападнут са свих страна, поцепан грубом силом туђинском, ометан у своме напретку средствима недостојним за један културни век, кад тај народ сирема генерације за своје ослобођење. он тиме врши дело правде. Више од тога, такав народ даје снажног импулса моралном напретку, јер зауставља прохтеве јачих народа за подјармљивањем слабијих — и то је посредна помоћ моралу, и челичи дух слабијих да бране свој опстанак — и то је непоередна добит за род људски и његове највише идеале.

ж

Народним песмама треба признати и моралну врелност. Оне, до душе, не казују непосредно никакве моралне истине, нити развијају у нашем уму појмове о добрим и злим акцијама. Али то није ни потребно. Пут којим се преко чисто интелектуалног усавршавања долази до моралне јачине много је спорији, но кратко одстојање од осећања до поступка. Велики део узвишених акција врши се без јачег суделовања интелекта, под неодољивим утицајем нагомиланог осећања. За многе поступке, којима је друштвени живот претрнан, не треба никакво нарочито сазнање, јер су оне јасне и чисте. 'Греба само да какав силан покрет побуди друштвено осебање и да сузбије претерану личну љубав, па је могућно очекивати велика дела и од најпростијих људи. Моралне истине не вреди само сазнати, њих ваља и осетити. Кад човек учини какво ружно дело, хиљаду теоријских разлога може његов интелекат да створи за оправдање. Али ако га племенито осећање води ка жртвовању својих интереса добру дру-