Учитељ

ДЕЧЈА ЛЕКТИРА 170

књижевност сматрају у нас као споредан посао уз извесне професије и положаје. На ту у метини велику дужност полази се као у надницу, с примитивним оруђем, без претходног проучавања, без правог књижевног одушевљења, без израђеног плана и руководног принципа. За то се ради на дохват, хитно, као да се врши каква досадна преметачина. Отуда се у дечјим књигама могу наћи заједно, раме уз раме, велики аутори, са ситним књижевним Фабрикантима или радови који изражавају дубоку симпатију за децу упоредо са хладним, мртвим резонерством. Разуме се да је лош избор чешћи, и да највише места добију књижевни еитничари, који разбијају своју књижевну способност у грошићарску монету. Не може се рећи да сви лоши радници раде из истих побуда; једни то чине из незнања, други из интереса. Промишљен рад захтева и знање и савесност и према утрошеној снази не вуче добру ренту. Инетинкт имитације припомаже скретању с трудне стазе савесног одабирања. Дечји писци, махом некњижевници, осете често олакшице својој савести, кад могу у првим књижевним редовима опазити људе лакшег квалитета и у зборницима науке и уметности послове ништавне вредности. Јер збиља, у нас се компилацијама може ући у највеће књижевне установе, овлашним радом без духа и спреме добити глас књижевног првака и за лоше производе примити добар новац. И кад тако стоји ствар, кад је реч о књижевном крему, за масу обичних писаца не могу се постављати нарочити услови.

Смер овоме чланку у ствари и није критика дечје књижевности. И зато ће бити времена, ако буде издржљивости и добре воље. За сада ћемо се ограничити да у најопштијим потезима обележимо шта треба да буде предмет дечјих књига. | Него, претходно једну напомену. У нас има људи који мисле да деци и не треба давати нарочите лектире. То мишљење

12%