Учитељ

422 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

није могла да остане нејасна ни најслабијем ученику. Зато у њега није ни било слабих ђака. А да овака предавања траже више и времена и труда, то је свима познато. Али Љуба ниједно није жалио. Он је по преданости послу био прави Песталоције, а по таленту Коменски. И кад већ једном развије једну ствар, чинило се да није више било потребно да се на њу враћа. Свакоме је ученику била не само јасна, него и дубоко урезана у памет. Многи се његови ученици и данас сећају појединих његових предавања. А да је у овоме било и по мало „претераности,“ то се не може спорити. У то долазе и она два примера, што их је г. Марковић навео. Али је г. Марковић и њих неверно представио, вамо да ствар по његовој вољи изиђе смешнија.

Покојни Љуба је овако предавао о интерпункцији. Њему су требали појмови: умор, одмор и застајање, веће и мање. Зато је извео једнога јачега ђака и једнога слабијега, и ономе првоме рекао је бежи, а овоме другоме да та стигне. Трчали су око кљупа, наоколо, а не око стола, (јер би им мркла евест). Пошто је слабији јурио јачега, то, да богме, да га није могао стићи и почео је све слабије, све снорије да трчи. Приближивао се стајању, и најпосле стао је, с речима: „не могу да га стигнем“. — Трчи још, рекао му је Љуба. Не могу, уморио сам се, одговорио је овај. И док се овај одмарао и брисао зној с чела (а онај „јунак“ уживао), Љуба је водио разговор од чега, се човек умори, по чему се познаје умор, како човек изгледа кад је уморан и шта ради кад св умори. У томе је већ поменуто, да човек може да се умори и кад говори. Кад више говори више се и умори; кад се више умори мора више и да се одмори. Кад се одмори он застаје, (као онај мали). По томе, застајање је веће и мање, и оно се у говору лако познаје. Но како ће да се позна у књиама, п кад човек пише оно што говори“ Деца мисле и ласно погађају, да и за ово треба некаквио знакова. И сад прелази на те знаке, које деца већ познају из читанака, али им никад није био јасан значај њихов. Сад знају, н знају