Учитељ

| НЕКОЛИКО ИСПРАВАКА 425

тако дубоко и трајно, да ће га се сећати кад се год сете ова своја два друга. (А они ће још боље ..) И, јелте, да ово није баш тако смешног А код г. Марковића „трче око школског стола у школи“, па онда вели: „Кад би се ови уморили од трчања и сталн, онда им је он казао да је то значај тачке“. (Веома јасно!) И, „да не бисмо се уморили, морамо и у читању стати и предахнути“. Колико и неверности и сухопарности !...

(О „усклицима“ или „узвицима“ овако је било. Један пут (још прве године предавања у ТУ разреду, а друге учитељевања) Љуба уђе једно пре подне у школу, а сва деца почеше да се туже на једнога немирка, који се не шћаше никако умирити и поправити. Љуба беше добио веома немирне и како се обичним школским језиком каже „покварене“ ђаке; а он беше научио прошле (прве) године на „анђеле“ у 1 разреду. Љуба плану и истуче га прутом тако немилосрдно, де је запомагао и јао, и куку, и леле, и до Бога, и нећу више, и молим Вас, слатки господине !... И Љуба стаде. Уплаканога.кривца пусти и испрати на место, где је још јецао. Љуба је елучајно тога дана имао последњу врсту речи, о узвицима. Требало му је осећање, узбуђење, а не речи. Речи ће се саме: проказати и покупити. Он поче од овога. Поче од своје љутине и кривчева бола. Онда пређе на страх, тугу на радост, весеље пи т. д На табли је бележио све узвике, и то прво оне, који су се чули од овога кривца, па после друге што су их деца ређала и погађала. Тако му предавање испадне необично лепо. Деца су видела, да без осећања нема узвика, и запамтила, да као што су речи оних других врста говора“ за мисли, тако су узвици за осећања наша... Идућих година" Љуба је о усклицима почињао каквом шалом и смехом, пе онда прелазио на друга осећања пи е ових на речи, којима се она казују.

А. шта вели г. Марковићг Он каже: „Знак чуђења илш узвикивања (!) објаснио им је тиме, што је једнога од учевика, који су трчали око стола“ (Ово су ваљда још она дво-