Учитељ

НАШЕ ДОМАЋЕ ВАСПИТАЊЕ

Лоше дечје навике за времена у клици искорењивати, а добре подржавати ц све јаче развијати -— то је прва задаћа правилног васаштања. Наш народ лепо вели: једна је мука научшти, ма две су одучити. И онда је лакше и целисходније старати се, да се лоше дечје навике за времена спрече и да се лепим узорима утиче на развитак свију врлина.

Прва и најважнија погодба за дечје васпитање јесте послушност. А привићи дете на послушност није то тако те. жак посао, само када сеима у раду и целокупном понашању наспрам њега доследности у довољној мери. Када је реч о поелушности, онда ту разумемо послушност непрекидну, трајну, систематску, послушност, која се задобива само поверењем и доследношћу у васпшштању, а не ону послушност, која се појављује с времена на време и управо онда, када се то самоме детету свиди. И истом тада, када се разумним опхођењем задобије дечја послушност, онда је домаћем васпитању постављен поуздан основ.

Између детета и његових васпитача мора владати неограничено поверење, јер се само на томе основу може загледати у душу детињу, која је иначе скривена и неприступна. То је стара истина, коју је још Сократ уочио, кад је рекао: да дете може васпитавати само особа, коју оно воли.

Говорећи о дечјем васиитању, ми свагда имамо на уму васпитање органско, то јест тако васпитање, које ће бити у потпуном складу с васколиким душевним и телесним развитком дотичнога лица. "

Поменули смо већ, да примери, нарочито из домаћег живота, најјаче утичу на душу детињу. Родитељи су деци први примери за поуку. Деца се на њих угледају и њима подржавају. С тога им ваља претходити добрим примерима, привикавати их на добре. и племените ствари. Дете се неће научити много из онога што му се говори, већ из онога што се на његове очи твори. –

То што је речено за родитеље, важи и за учитеље, како домаће, тако и оне у школи. Они су такођер дечји аутори-