Учитељ

НАШЕ ДОМАЋЕ ВАСПИТАЊЕ 509

шта не постизава. У својој невољи затражи код мене помоћи. Наредим дечку, да ми сваки дан доноси забелешку, писану мајчаном руком о своме владању код куће. Но мајка, штедећи сина, поче се служити и неистинитим забелешкама, или на његову молбу или бојећи се претњи његових. И тиме смо на крају крајева. Када родитељи већ не знају ни шта ће, ни куд ће, онда траже помоћи од нас васпитача. ЈЊега 30вемо — као често и лекара у болести — када већ бива касно...

Поменули смо, како је неопходна хармонија у васпитању између школе и куће или између учитеља и родитеља. Ма та

"иста хармонија мора владати и између самих родитеља. Између

њих не семе бити ничега рачвастог у погледу васпитања, ако се тежи за успехом. А баш ту се често највише и греши по нашим домовима. Мајка, поводећи се нежним осећајем, с дана у дан чини деци све јаче уступке, на штету самог васпитања. А колико емо и колико пута били свелоци и таких домаћих сцена, где се дете отима слепо и непромишљено из очиних руку, да се спасе праведне казне! И када се одомаће и таки појави, када настане чак и између родитеља несугласица у начину и правцу васпитања, онда је и васпитању учињен крај.

У почетку ове наше речи ми смо поставили питање: да ла садање домаће васпитање наше одговара не само за атевима, које полаже научни напредак нашега доба, већ и застевима, које нам ставља животна задаћа с обзиром на наше народне идеале"

На то питање, без и најмање двоумице, можемо дати овакав одговор: Наше је домаће васпитање у ошште занемарено. Нарочито по градовима оно је постало предмет сасвим споредан, коме се ни приближно не поклања она пажња, коју оно заслужује по својој важности. Што се пак тиче васпитања с обзиром на наше народне идеале, оно је на тако слабим основима, да о њему данас скоро не може бити.

ни речи. |