Учитељ

ПСИХОЛОТШКА АНАЛИЗА 597

симо једно и исто осећање. По томе, осећања као да имају, кад се упореде са представом и са хотењем, највећу способност да се Фикспрају у свести. Међутим противречност је овде само привидна. Шрво, већ с тога што свако осећање увек прати јако мишићно напрезање и притом не само одређеним мишићним скупљањем, колико општим напрезањем целе мишићне системе. Друго, осећање је, гледајући на степен његове јасности и зрелости, свезано више или мање « вољом, то јест одређеном тежњом к чему било или од чега било, а такођер с представом пријатном или непријатном. Улога те двојне слике — циља, а и напрезања воље у постојаносги осећања, такофер не подлежи сумњи. Осећања која прате нејасне циљеве и слаба, напрезања воље, а с нејасним правцем тежња, у стварности се ипак одликују недовољном постојаношћу. Напослетку сама постојаност осећања привидна је, јер је по својој вуштини свако осећање колебљиво стање свести. Супротно предетави, која нам може ма и у току и кратког међувремена изгледати непроменљивом, осећање се непрекидно мења у својој јачини и особини. Чиме се условљава тако колебање сваког осећања, тешко је тачно одредити. Може се међутим мислити, да су колебања у напрезању мишићне системе, затим колебања у садржини самога осећања, неизбежна при сложеном склопу свакога осећања из разлизних представа, које се час појављују у свести час од ње удаљују — све то, наравно, мора условити промен| љиви каракгер осећања. Међутим, за најозбиљнији узрок променљивости осећаја треба неоспорно признати осуство контроле са стране спољашњих надражаја и одређених представа — циља. Први, то јест спољашни надражаји, условљавају и подржавају сталност представе у току Фиксирања. Последња представа — циљ, или покретне представе, подржавају на извесном ступњу сталност и фиксирање вољних чинова. Осећања или су савршено лишена контроле са стране спољашње средине, или у то исто време стоје недовољно блиско наспрам вољних представа, тако, да последње могу само у широким границама да задржавају колебања осећања, али нису у стању да нивелишу и фиксирају карактер осећања на одређеном ступњу. дначајно је, међутим, да у колико су осећања непостојанија по своме карактеру, у толико су напротив она постојанија од представа, у својој трајности, то јест у времену. Представе пак противно осећањима постојане су у своме карактеру, а веома несталне у времену.

Та битна разлика међу особинама представа и осећања у свести још је мало испитана, а међутим та разлика оставља трагове на нашим појмовима о спољашњем и унутрашњем свету. Нема сумње да представе о спољашњем свету служе као основа нашег појма о ма: