Учитељ

(ПСИХОЛОШКА АНАЛИЗА 581

Вунт употребљује и оном, која је овде показана, постоји ипак битна разлика. Вунт прво не разликује две тачке гледишта, које су могућне у даном случају Јер је могућно прво, разматрати питање о материји и о души логички као апстрактне појмове и друго, могућно је анализирати то питање психолошки или тачније пеихогенетички. Ако «се ми упштамо, каква тачка гледишта може да служи као основа за учење пеихофизичког паралелизма, то јест, другим речима, шта је важније: да ли појмови, које смо произвели, или прве представе о материји и свести, ми/нећемо наћи у Вунта непосредног одговора. Из Вунтовог излагања могућно је посредно извести закључак, да се он руководи поглавито општим Рима који су се у нама основали о материји и свести.

Ми емо еклони да друкчије гледамо на ствар и држимо, да ако се закона објективних појава не подударају, онда се узрок томе никако не крије у нашим апстрактним појмовима о материји и евеста, већ у уазличном унутрашњем пеихолошком карактеру та два гранања свести.

Са своје стране та с: разлика своди: 1. На особености унутрашњег непосреднг примања пчихичких објеката у свести и посредног пројецирања представа о спољашњој реалности и 2.) на разлику у општним погодбама, под чијим се утицајима стварају ова два 06-. лика нашег познавана, унутрашњег и спољашњег,

У горе показаном утицају постојања других људи упоредо е. нама, ми можемо видети пример тога: шта треба разумети под зна-_ чењем погодаба опита. Постојање других људи показује се као главна погодба постанка наше вере у сталабет и непрекидност епољашње реалности или материјалног света.

Ближа задаћа унутрашњег пеихофизичког паралелизма, пред ставља нам се по томе у овом облику: поћи корак по корак, почињући од најошнтијих, па прелазећи на најспецијалнија начела и аксиоме. који чине базис сувременог познавања природе — у сфери психичкој, одредити која од тих начела имају места овде, а која не. Што се тиче првих, захтева се да све објасни: колико. има ошнитег у њиховом карактеру са начелима познавања природе која одговарају и у колико ее она овде, у свету психичком, подвргавају променама и у колико се трансформишу.

Само ее по себи разуме, да така радња у потпуном своме обиму не само не може бити ствар једнога човека, но у данашњем стању психологије такав рад у отиште, једва да се може испунити. Неби-_ ходно је, да се предходно нагомила довољна маса разрађених емпифичких података у области опитне пеихолсгије. Ти подаци, са своје