Учитељ

500 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

„У нас по селима“, прича у једној забелешци Милићевићевој један сеоски попа, „женско је чељаде спремно з2 живот, управо за борбу у животу, готово као и мушко. У селу се, у опште, на живот гледа као на неопходну борбу, а у вароши, колико је мени познато, омладина гледа на живот само као на уживање, на благовање. Сељачка девојчица. лако ће сама моћи окрунити врећу кукуруза, укошкати волове у кола, и однети врећу у воденицу, те самлети за кућу брашна. Она уме дотерати кући кола дрва, намирпти пи у вече затворити своју стоку, па ако је сама у кући, затворити у вече врата, запретати ватру, иримаћи к себи сикиру, да јој се на невољи нађе, и заноћиће сасвим мирно. Ето за то се девојка у селу и удаје брзо и ласно, јер сваки тражи својој кући раденика, привредника, а од готована, који само зна трошити, свак се клони“

На селу се још малој и недораслој деци опредељују разни еитнији пољопривредни послови с обзиром нг њихов: _ пораст, те се тако још за рана навикавају на слмостално де-

лање и трајан, систематски рад. А о раду не вели се уза_ луд, да је он најчвршће оружје у животној борби; да онрешава многе тајне задаће животне и да је извор, из кога потиче свако телесно благостање и душевна наслада. Та рад је од неоспорног утицаја на стварање карактера у опште. а смишљен, истрајан рад зајемчава и народну будућност.

Што све пак тиче телесног васпитања наше сеоске омладине, оно је, узевши у опште, такођер добро, поред свију лоших навика и штетних обичаја, који веома убитачно дејствују на дечји организам. И телесно васпитање, као годи душевно, истина, без васпштне је методе, ама се за напредак његов обилато постарала с једне стране сама природа, а с друге постојана тежња наших сеоских домаћина, "да се стално“ опиру свакој телесној разнежености.

Са домаћим васштањем, и душевним и телесним по нашим градовима и паланкама ствар, у о главноме, стоји већ друкчије. Ту је и начин живота сасма друкчији.