Учитељ

ПЕДАГОШКА ПИСМА · 599

—- претпостављам разуме се, да је врло мало и таквих неразумних родитеља, који би помишљали да њиховом деветогодишњем сину треба више талира месечно као џепни новац. — За тим треба још да помислимо: да трви утисак остаје. Науче ли деца прво да купују слаткише и играчке за свој новац, да се дакле само за уживање старају, то ће и доцније у животу кад имају новаца прво мислити на уживања, која могу себи добавити; за то ће увек наћи новаца, али за потребне ствари не. У њиховој су младости баш и учили, да за новац стварају себи уживања, ша у пркос томе није им нилата недостајало у потребама. Родитељи би пре требали да кажу: „Играчке и друге ствари за уживање добијаш од нас у извесним свечаним приликама, а за твој новац купуј само корисне ствари!“ И ако се деца баш у почетку тога придржавају, то ће се после неколико година вежбања укоренити у њима навика, да се прво треба старати за оно, што је потребно, а задовољства и уживања оставити случају.

Нарочито се може препоручити, ако се на децу буду преносила она издавања која се редовно понављају као што је н. пр. редовно куповање доручка. Осим навике, да се новац распоређује на дуже време, овде је још и та добра страна, што се брзо трошење пре одређеног времена само собом казни: ако дете у почетку почне више да троши, то не ће доцније за који дан имати за шта да купи себи доручак. У том случају као и у свакој другој прилици, кад дете више захте, не треба ни отац ни мати да попусте и да му и поред тога помогну. Дете се мора научити да мисли, како му је за сваки дан по нешто потребно за његово издржавање. Ако би у кратко скупили све, мало би се дете сачувало од страсти за уживање, што се може развити џепним новцем то бих Вам према моме схватању саветовао:

Само за заиста учињене услуге можете дати своме детету звечеђу награду. Дајте му само толико, са колико може према стању свога ебразовања и да управља. ЈУ почетку сами