Учитељ

598 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

ће за њ' да купи. То се може чинити најпростије, ако се пошље да што купи и за себе и за родитеље, као што се чини у понеким породицама. На тај начин деца такође упознају мало по мало и вредност новца. Поверена сума у почетку нека је врло мала тако, да се са јасном свешћу може кретати, то треба сматрати просто као једну дечју рачунску задаћу одмерену према дечјој способности. Ако се детету за какву малу услугу радом и да каква награда, то треба да је само у почетку врло мала. Ако се детету, које једва зна до 10 да броји да недељно по неколико гроша, то је тиме учињена иста грешка, као када би учитељ задао претешку задаћу, своме ученику. Дете мора да рукује једном непознатом количином, јер педесет пара не може да схвати као количину, и с тога с тиме не може ни да управља. Па и мања сума новца, које дете добије као својину, не сме се својевољно употребити, већ васпиштачи морају претходно одредити, шта се за дотичну суму мора купити, и још је од особите вредности, ако се пре свега добављају корисни предмети, е да би се дете тиме навикнуло, да прво пази на оно, што је потребно, па ма како те ствари биле јевтине и незнатне. „Ево ти грош за твоје услуге у овој недељи“, треба "од прилике да каже отац своме шестогодишњем или седмогодишњем синчићу „Од тога купи једну крижаљку и једну оловку, а остало ћемо у штедионицу“. Даље треба да му каже, где треба те ствари да купи и да одреди цену. Или старијем сину: „За твојих 50 пара, што добијаш сваке недеље треба да купујеш доручак сваког јутра, а за оно што ти претекне, купићеш пера или друго што ти треба. Али ћеш мени увек раније рећи, шта ћеш да купиш“. А многи родитељи раде са свим обратно. Они веле: „потребне ствари деци купујемо ми, то је наша дужност. А за њихов џепни новац нека купују оно, што им је драго“. То је истина врло љубазно од њих, али не практички и педагошки. Прво треба да купују за свој новац оно, што је потребно, а родитељи и без тога имају још за мпого и много шта да се старају