Учитељ

у колико И КАКО МОРА УЧИТЕЉ УТИЦАТИ НА ДЕЧЈЕ ЧАСТОЉУВЉЕ 607

а

обичан говор често помеша, те погрешно назива нешто частољубљем, што би трезало назвати самопоуздањем. Док се самопоуздање по својој природи вастоји у томе, да се своје лично ја поштује, дотле се частољубље састоји у томе, да ли нам наше ја поштују други. Ако хоћемо себе да истакнемо, опазићемо одмах пред собом извесне препреке; а радост, коју осећамо уклањајући те препреке, називамо самопоуздањем; самопоуздање, дакле, прати свест о личној вредности сваке личности. Частољубље је раширено самопоуздање; то је оно осећање, које се у нама појављује онда, када увидимо, да наше са мопоуздање добива или не добива хране од наше околине. У првом случају пејавиће се као задовољство, у другом, пак, као негодовање. Биће частељубља састоји се дакле не само у томе, да нас други у неколико знају и памте, већ у томе, да нас поштују и цене. У колико је чистије нечије самопоуздање, т. ј. у колико човек правилније посматра себе и свој рад, у толико ће чистије бити његово частољубље. Онај пак, који о себи има одвише високо мишљење, који себе сматра да је уздигнут над својим друштвом, дакле, који има _ одвише јако развијено самопоуздање, тај захтева, да му и околина одаје у истој мери призвање, као што то сам чини. Код таквота налазимо живо, али често затегнуто, болешљиво развијено частољ)бље. Такви су људи лако увредљиви, оветљиви и нагињу ка вујети. Ко уме правилно да оцени своју личну вредност, тај има право частољубље. Част, коју му указују, мишљење, које о њему влада, усрећују га, он се радује њима; али ако му једном не одаду неочекивано признање, или ако га покуде, он се неђе осетити много увређен. Он се не љути због суда, који је о њему изречен, али га и не презире, већ га само сматра као нов опис над својим самопоуз ањем. А најзад код онога, који има о себи одвише ништавно мишљење, биће и частољубље врло слабо развијено; он не тражи да се према њему има много обзира, те с тога и сноси с највећом хладнокрвношћу незаслужено запостављење. Такав човек трпи хладнокрвно много што шта, а то се често може посматрати код малодушних створења и људи, којима самопоуздање није довољно развијено

Као што се с једне стране често бркају изрази частољубље и самопоуздање, тако се с друге стране опег често мешају речи частољубље и славољубље, и доста је гласова било за то, да славољубље треба сматрати као васпитну чињеницу. У колико се тиче велике масе друштвене, ово треба сматрати само као недовољно схватање правих појмова. Славољубље је увек порок, и није могућно ваћи што год, што би га могло оправдати; докле је међутим частољубље такво душевно стање, које стоји у највећој сарласности са