Учитељ

60: РАСПБАВЕ И ЧЛАНЦИ

=> =

ност почастима, које му се указују, и зна их довољно оценити; али их не сматра више тако великима, да би без њих сматрао свој живот за ништаван. Он почиње увиђати, да су признања и поштовања | само спољне части, и због тога неће очајавати, нити сматрати своју личност за ништавну, ако му злоба и необавештеност откажу заслужено признање; он се задовољава личним убеђењем, да је часно поступио, да је у ошште частан човек — и то је убеђење унутрашња част, за коју треба свако да се бори и за њом да тежи.

_ Истина, човек може у односу части заузимати једно од виших становишта. Највиши се умови задовољавају тиме, ако нађу одзпва У другима за исте идеје, које оне заступају, тако да њихова личност

_ потпуно пада у засенак пред оном ствари, којој је посветила своје делање. „То је част, коју ву стекли благословени, узвишени људи, | који су ударили жиг свога духа ономе добу, у коме живе, ономе на-_ роду, из чије су средине произашли. То је част оних, којима је Бог дао моћ да господаре својим духом, чијим се идејама не занима само садашњост, но оне остају у наслеђе потометву, и оно их даље обра- _ ђује. То је част највећих вештака на пољима уметности и наука, реторматора друштвених и црквених“. Као што је тежња за спољашном чашћу у вези са младошћу, аза унутрашњом — са чврстим, мушким карактером, тако је и највиши облик части, који сада изложисмо, само штедљиви, скупоцени дар, који може само генију припасти.

Наравно, постоји и један лажан појам о части, и он је свакако

Јаче раширен но прави. То је част, коју прописују предрасуде и сталешка гордост, која натерује човека, као што то лепо напомиње

Ктетевпует, дау двобоју убија другога, да пре плати дугове, које је учинио у коцкању, но оне које дугује сиротним занатлијама..

_ Свакако нећемо узимати у обзир овај изрод од части, када говоримо

0 части као о васпитноме сактору. „Ако част сматрамо као васпитни

Фактор, мораћемо је сматрати као признање и поштовање, које ука-

зују нашој лечнести други, за чијим нам је судом много стало, и

као развијеније самопоуздање, које се рефлектује од мишљења, наше околине“.3) -

Покретач, који ће ово наше узвишено добро покренути и ета-

вити на службу васпитању, јесте частољубље. _

Частољубље није ништа друго до самопоуздање које један ч0-

век осећа при кретању у друштву. Частољубље и самопоуздање јесу,

дакле, појмови, који (тоје у чврстој вези, и то тако чвретој, да их

5) АсКеттапп, Раз Ећеос а Гјепзје дер Егајећиве, Рад. та ЊЕ. Ку. 9, Аскеттанпп, Пав Ећтсећф и Пјепзје дет Етвећипе, 8. 119.