Учитељ

КЊИЖЕВНОСТ 685

кулацијама, нештампањем имена као јемства за обе стране; па и новине и саобраћај измениле су му тип.

Трећа глава говори о читалачкој публици. Ужа је читалачка, публика, која прати праву књижевност и има углађенији укуси образовање, њој припада интелигенција, а шира читалачка публика, јесте писмен народ, који се само писменошћу и разликује од простог народа, а књижевне су му идеје на најнижем ступњу. Ту су читаоци сановника, песмарица, сензациозних романа, легенада и т. д. Цео Х1Х. век има махом ширу публику. У почетку је она само и постојала,

Четврта глава бави се издавачима, књижарима и штампарима. И ови су махом бирали ствари за ширу читалачку публику највише ради своје добити. Ту долазе Стеван Новаковић, Д. Каулиција, Гаврило Ковачевић (уједно и простонародни писац), Јован Јанковић, Гр. Возаровић, Стев. Лазаревић, Никшић, Дан. Медаковић, Јос. Миловук и Вел. Валожић. Само простонародна књижевност за сличну публику могла је рачунати на срећу и пролаз.

У петој глави се говори о књижарима торбарима, Јеремији ОорКараџићу и Хаџи Алекси О. Пововићу. За ужу читалачку публику књиге су штампане највише путем претплате. Прост писмен народ тражио је, да му се на ноге донесу књиге, које он тражи и које ће читати, Тај је повао вршио Јеремија О. Караџић, који је и сам састављао песмарице за народ. Он је носио чантру с књигама и нудио их својим купцима за које је и спремао оно, што им треба. У источним крајевима Србије тај је посао. вршио Хаџи Алекеа носећи књиге на колима. И сами су књижари издавали књиге што простије без предговора и критичке редакције, само да би их што јевтиније стале. Међу тим и читаоци сановника и песмарица попели су се за један степен више, те дотерали до читања романа „за грош“, и дневних листова, што такође спада у „простонародни раф“, како писац вели.

Шеста се глава бави излагањем начина, којима би се растурање књига олакшало. Најпре износи сметње. Ту долазе: слаба материјална средства у редова, који би највише били саставни део читалачке публике, као што су, учитељи, професори, попови и други умни радници. Трговцима сам посао оставља за књигу мало времена и воље. Сметња је једна и подела књижевности на струке, која је из дана у дан све већа, за тим дневна штампа, која је кући гласник свега општег народног кретања. Све то заузима место озбиљвој књизи, те и поред сто пута већег броја читалаца од пре сто година, књиге данас готово лошије пролазе, 'Томе много шкоде и они подвојени књижевни центри. Јер књига штампана у Београду, растура се само у Србији, она у Н. Саду по Војводини, она у Загребу по Хрватској