Учитељ

636 о РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

и т, д. Сметње политичке српској књизи незнатне су; оне су у неуређености читалачке публике „и у крајњем недостатку свеске организације у књижарској трговини“. Књига нек тражи свог читаоца и нек му иде на сусрет. У том правцу разносећи новина и књига чине добрих услуга у већим местима. Писац прича како је наша влада створила законом 1870. г. уређену књижарску трговину. са главном књижаром на челу, која је такође пропала са незнања и неумешности оних, који су тиме руковали и са оскудице родољубља. Јер има данас „извесних дужности гостољубља, друштвености у народу, на које се много више полаже но на књигу, а које, може бити не вреде толико колико књига.“ На те се обичаје не жади трошак, а на књигу ниједна кућа још не одваја коју пару.

У последњој (седмој) глави говори се о томе, шта да се по истакнутом питању ради. Како је политичком уједињењу претеча духовна, а ово чини књижевност, то је потребно најпре: организов ње књижарске трговине и јединство књижевности у свих Срба. Ту је писац као неминовну и једину потребу истакао слогу између Срба и Хрвата. Прекорео је Хрвате за њихову дволичигст а Србе за немар према књизи штампаној лагиницом и обратно. С тога су још потребна двострука издања (с лвојим словима). Једно име мора отпа. сти, па т) нека буде оно, које има мање историско прав) и мању срећу у будућности а које је примило језик онога другог. Кад се састави српска и читалачка публика у једну, уједињење је готово и хрватски ће сепаратизам пасти. — Књижарске трговине не може бити ни без читалачке публике заинтересоване 32 умне производе евота народа. Покушај за збирање растурених сила, рада из разних времсна и крајева, за слабљење политичких преграда путем књиге а

за повнгње и љубав према овој јесте учињен са основањем Српске Књижевне Задруге 1861. од. Она ће допринети стварању читалачке

публике. И она је узела стари пут претплате преко повереника али срећније и успешније. Али да она процвета, треба заинтересованости и у читалаца и књижара. У њеном правцу ради и „Матица Хрватска“. |

Писад на крају предлаже, добро организовану књижарску трговиву за све српске земље, осн вану не на личним обавезама и расположењима, већ на потпуно слободном избору међу писцима и публиком. Ту би требало узети у претрес мисао о главној књижари од 1810... г. која би била остварена анонимно и где би се чиста добит у корист књижевности непрестано капиталисала. Том предузећу треба да се стави на чело друштво, које се може погодити, а које писац, навалице, није хтео именовати... -