Учитељ

нису криви; ту се у млађану душу усађује мржња која се никад више не само не заборавља него се преноси од невине деце на младиће, од младића на зреле људе, а од обичних људи на „пуноправне грађане“, одборнике, кметове, председнике, народне посланике и министре!.... Само помоћу ових „ситница“ које су свој корен ухватиле у најнежније доба 'дечјега живота, које су се зачедиле још у основној школи — могу се објаснити и докучити оне силне и велике мржње, заваде, парничења, паљевине и разбијања глава, које се тако често виђају и по новинама штампају, а односе на „пуноправне и слободне грађане“ Србије!...

Из овога се јасно види, да питање кантина није мало питање; питање ђачкога становања, одевања и нарочито исхране није и не може бити безначајна ситница на коју се и држава и целокупно друштво не треба ни да осврне. То је питање веома крупно (и ако изгледа ситно) да ће будући државници Србије, који својој отаџбини истински и искрено добра желе, морати једнога дана и о њему почети озбиљно мислити; они ће ово питање морати решити на основици правде и једнакоста.

7. На играчке, које се о новој години раздају свој сиромашној деци (а по принципу једнакости: Евајне!), париска општина троши годишње 20.000 динара! Она то чини из два главна разлога: прво,-да не би стварала завидљивце међу сиромашном децом, чији родитељи не могу ништа да потроше на тај луксуз који деци чини радост и подстрекава их на вредноћу, а друго, и за то, да би и међу сиромашном децом будила моћ разматрања, расуђивања и размишљања. Често су те сиграчке саграђене с много духа, и деца разгледајући их и сама у себи буде моћ проналажења и одавања на разне и корисне занате.

8. Нека узгред буде споменуто, да париска општина троши годишње 30,000.000 динара на своје основне школе. Од ових тридесет милиона она плаћа своје учитеље, одржава све школе у исправном стању у погледу педагогије и хигијене; плаћа осветлење у тим школама које се свако вече (од 8—10 часова) троши на јавна, бесплатна и сло- ;

бодна предавања (за младиће и одрасле оба пола) из свих